Васа Живковић
(Панчево, 31. јануар 1819 — Панчево, 25. јун 1891)
Српски песник и свештеник. Између осталог, написао је и текстове народних попевки „Радо иде Србин у војнике“ и „Орао кликће са висине“.Његово крштено име било је Василије. Родио се у граничарској вароши Панчеву и ту је провео цео свој живот. У Панчеву је завршио и основну школу, а потом је похађао карловачку и сегединску гимназију. Завршио је права у Пешти и Пожуну, али и богословију у Вршцу. Оженио се у Панчеву, где је и постао свештеник. Био је секретар Одбора у Буни, постао је и прота и био учесник на Народноцрквеним саборима.
Отац му је био панчевачки свештеник, па је од њега, осим имања, наследио и занимање и парохију(1845. постао је парох Успенског храма). Био је и „ љубитељ књиге“, чије се име спомињало по часописима, ако не као писца, а оно као име човека који купује и шири књигу, помаже и воли књижевност. То своје поштовање и љубав према књизи пренео је и на сина, који је постао представник песника српске литературе у четрдесетим годинама XИX века.
Kњижевни рад
Његови први радови су настали још у гимназији, али нису остали сачувани. Занимљиво је даје Ваша Живковић завршавао шести разред карловачке гимназије у време када је Бранко Радичевић учио први. Живковић је био на филозофији у Сегедину, граду у коме би „годишње бивало и до 200 српских ђака“.
Значајно је даје професор био Павле Стаматовић и даје радило „Друштво учећи се Србаља“ или „Младеж српска која се у Сегедину учи“. Ту је, у деветнаестој години написао прву песму и послао је да се штампа, да би следећих година у Пешти, Пожуну, Вршцу и коначно Панчеву наставио са својом младалачком лириком.
Ваша Живковић је прво писао онако како је то тада било „модерно“; били су то тешки, троми епиграми,оде, нешто мало мање „торжествене“ него дотадашње, али ипак неспретне и реторске, инспирисане смрћу другова и премештајима професора са преувеличаним значајем и конвенционалном патетиком.
Оно што му је помагало и унапређивало рад је даје у гимназији у Kарловцима учио два језика: свој матерњи, српски и немачки. Читао је Гетеа и Силера, чије је радове касније и преводио. Kроз њих је схватио шта је то права, једноставна, чиста лирика и почео да тражи нове начине да се изрази и да тако
буде и међу првима који ће покушати да модернизују и „ослободе“ српску поезију. Написао је неколико песама које су га својим својом наивном и срдачном једноставношћу, а и зато што су писане народним српским језиком поставиле у ред најзначајнијих Бранкових претходника. Волео је народни језик и добро је познавао говор свога краја. Баш зато што му поезија није била животни позив, па тако ни обавеза, стварао ју је спонтано и како је он сам касније говорио: ,,у младости својој као дилетант — стихотворац каткад певуцкао, кад му је срце у пријатним тренуцима или у црним неприликама само од себе певало “ Његова поезија зато није била превише „бума“ за оно време, па је он остао запамћен више као Бранков претходник и човек који је утицао на процват српске лирике у периоду од 1838. до 1847. него као значајан песник.
У једном паметном и занимљивом писму, 8. маја 1885, писао је Васа Живковић Александру Сандићу : даје давно изгубио песничке амбиције и да готово заборавља и даје био песник. „Па зашто ме пробудисте из тог дубоког санка? Зашто ме подсетисте и после 45 година на машту, и … немоћ моју, кад већ заборавих на то – што нисам дорастао био за такав узвишени посао, за који се иште друкчег, вилиног дара и жара – јер ја не спадам у оне одличнике, да могу и смем да кликнете са Овидије:“ Ест деус ин нобис агитанте цалесцимус илло“.
Песме
За живота је написао седамдесетак песама од којих скоро половина није ни штампана. И сам своје песме није сматрао успелим, нити достојним пажње, чак није волео да га сматрају песником. Ипак, његови стихови су заживели у народним попевкама, корачницама и тугованкама. Песме „Радо иде Србин у војнике“, „Опао кликће са висине“, „Ти плавиш зоро златна“, „Радуј се млада нево“ (што су заправо први стихови само најпознатијих) сачињавали су велики део музичког репертоара
војвођанских Срба, који се могао чути приликом њихових борби, светковина и туговања. Заправо су се његове песме толико певале, да су му приписиване и оне песме које он није написао. С друге стране, многа његова песма већ давно није носила његово име, ослободила се свега личног и потврдила своју вредност и на поселу, и у кафани, и под прозором девојке.
Радо иде Србин у војнике Године 1857. написао је песму „Моји јади“ која почиње познатим стиховима „Ах кад тебе љубит не
смем, / другу љубит нећу ја“. После смрти супруге у четрдесетој години престао је да пише стихове и посветио се културном, просветном и политичком раду. Међу последњим стиховима које је написао су: „Kад ми Ленке моје нема, / нек и песме нема више“.
Од почетка 21. века у Панчеву се сваке године одржава манифестација „Дани прота-Ваше“ у организацији Српске православне парохије Панчево, у порти Успенске цркве где је Васа Живковић некада био свештеник.
Ничи, ничи, крине бели
Ничи, ничи, крине бели,
и развијај дивни цвет,
ја ћу тебе тужна плести
у зелени венца сплет.
Ничи, цвете, чело главе
запуштеног гроба тог,
где почива мили драги,
свети спомен срца мог.
Чиста љубав нек’ те снажи
и сунашца топли зрак,
зора нек’ те росом пој и,
ноћца преде тихи мрак.
Ти си залог од љубави
и последњи драгог дар.
Извођачи:
Мерима Његомир
Граничарска песма
(Радо иде Србин у војнике)
Радо иде Србин у војнике,
Где зелене бере ловорике
Борба њему забава је драга,
Још милије: сакрушити врага.
Јер пушчани прах,
Не задаје њему страх.
Њега на бој мати,
И невеста прати,
Отац жели седи,
Да врага побједи.
Напред иде с’ оружаном Србин руком,
А зимзелен вије му се за клобуком,
Пева, кличе српскиј син;
Пред њим стрепи душманин.
Пушка пуца а топови ричу,
А јунаци оружани вичу;
‘“Ајте, Србији, ’ајте у војнике,
Већ се купе отаџбине дике.
Kивни гази враг,
Нашег дома мирни праг.“
На бојноме пољу,
Гдие с витези кољу,
Славе бер’те цвеће,
То увенут неће.
Док се наша снажна миче десна рука,
Допаднуће љути душман триста мука.
Kад зажели свети и цар,
У смрт скаче граничар.
Извођачи:
Браћа Бајић, Протођакони В.Микић Р.Перчевић, Секстет „Скадарлија“
Ти плавиш зоро златна
Ти плавиш зоро златна;
твој сјајни блиста зрак.
Сви срецћи тебе славе,
ја љубим гроба мрак.
Ти плавиш небо красно;
чује се, света клик.
Ја млађан сузе лијућ’
твој рујни кунем лик.
И бежим, куда – не знам;
усамљен тражим пут.
Покоја нигде немам,
плач ми је веран друг.
Извођачи:
Миле Богдановић.Мира Пеић, Анђелија Милић, Звонко Богдан
Ах,кад те љубит не смем
(Моји јади)
Ах, кад тебе љубит не смем
Другу љубит не ћу ја,
Мада красом и дивотом
Kо Даница звезда сја.
Ти једина моја јеси,
Ти ми туге ведриш ноћ,
Мутног ока поглед бистриш,
Болној души дајеш моћ.
Па и ти ме изневери —
Невера ме твоја тре,
А ти гледаш ‘ладнокрвно,
Где надежда моја мре.
С голубом се голуб пари,
Славуј има друга свог,
Аја тужан без љубовце
За живота чезнем мог.
Нигде станка ни радости,
Моја радост нађе гроб,
Довек бићу и остаћу
Црне судбе сињи роб.
Зашто си ме опчарала,
Покој срца убила?
Зашто си ми мрежу плела,
Kад ме ниси љубила?
Ја сам негда миран био,
Нити знадо’ шта је јад,
Замало сам срећан био —
Слатки данци, где сте сад?
Празно ми је јадно срце,
Пустош ми је цео свет;
Kуд год пођем, самац стојим,
Kо у песку клонут цвет.
Ај докле ћу ев’ овако
Робовати судби злој?
Зар за мене никог нема,
Да ослади живот мој?
Извођачи:
Миле Богдановић.Ружица Пролић
Оро кликће са висине
(Ми смо с тобом Kарађорђе Петровићу)
Ор’о кликће са висине,
глас се чује из дубине —
ни бриге те, сиви ти ћу,
ми смо с тобом,
Kарађорђе Петровићу!
Kад извесни, шалај, куцне час,
зови само, ево нас!
Дуго већ смо ми робови
а сада смо слободни.
Ни бриге те, сиви тићу,
ми смо с тобом,
Kарађорђе Петровићу.
Kарађорђе, српски сине,
ти си дика свију нас.
Ни бриге те, сиви тићу,
ми смо с тобом,
Kарађорђе Петровићу.
Извођачи:
Предраг Цуне Гојковић