Радош "Раша" Павловић

 (Обрва код Краљева 1944) 

 Каријеру је почео 1969. године у једном ресторану у Будви где га је запазио Будимир Буца Јовановић и понудио му да сними плочу. Прва плоча је снимљена 1972. године са песмама: "Волео сам је" и "Љубав је кратка била" за београдску издавачку кућу ПГП РТБ.

Радош Раша Павловић је дете Шумадије. Рођен је 3. јуна 1944. у Обрви код Kраљева.

- Захвалан сам мојим распеваним прецима ма том гену. Музикалност је моја дедовима. Мој отац је био један од најбољих првача у мојој родној Обрви, а и шире. Моја мајка је певала у овдашњим изворним групама, а добро су ми певали и стричеви и ујаци. Једноставно, ни ја нисам могао да оманем.
- Пре него што сам пропевао, свирао сам фрулу. У "Распеваној Шумадији" Обрена Пјевовића улетео сам као замена за чувеног фрулаша Павла Станојевића. У војсци дам упознао Ратомира Петковића, великог хармоникаша и музичара с којим сам додатно усавршио певање. После војске сам запевао и на првим тезгицама, а онда сам са екипом отишао у ресторан "Фонтана" у Будви. Једно вече дошао Буца Јовановић са супругом, а ја био баш при шуту. Одвалио сам једну севдалинку, што је за Буцу било довољно да ми понуди песме за моју прву плочу.
Снимио је Раша седам сингл плоча са Буцом Јовановићем, 18 песама: "Сад пати, ако, ако", "Због младе крчмарице", "Жени се не чекај", "Шумадијо, посестримо моја", "Не варај себе, не варај мене" "Не плачи чему то", "Волео сам је", "Љубав је кратка била", "Врбасу, хласна ријеко", "Можеш ли ти без мене", "Негде далеко мисли ми лете", "Да знаш драга", "Зора руди", "Птицо сива", "Kад ми буде 70 лета".
- Имао сам и пре Буце велике узоре: Заима, Сафета, Зехру. Имао сам мало и кафанског и радијског искуства. Ипак, Буца ми је дао оно најважније, дао ми је душу, развио тај мој пупољак и осећај за музику. Музика је нешто невидљиво, ту лепоту треба остетити и пренети на слушаоца. Е, за те ствари Буца је био геније.
- Све ове године упоредо са плочама и касетама снимам и за архиву Радио Београда. Снимио сам неколико стотина трајних снимака, по чему сам један од рекордера. И све док ме служи овај мој писак трудићу се да овековечим ово наше народно благо.
(Горан Милошевић)

„Мислила си даје љубав дечја игра са сокака,

а сад видиш да то беше само лажни сан и варка.

Сад пати, ако, ако, преболет’ ме нећеш лако,

мислила си даје љубав жарка дечја игра са сокака.

Мислила си да ћеш увек у животу срећна бити,

да се никад, никад, неће твоје срце растужити.

Kад се воли нема лажи, срце болно кад уздише,

љубит’ сада желим другу, тебе драга нећу више.“

(Буца Јовановић – Ж. Милосављевић)

 

„Ако, ако“ је најпознатија песма са почетка каријере Радоша Раше Павловића, класика народне музике, који ове године обележава 50 година од снимања прве плоче.

– Да би се трајало 50 година у певању, потребно је, између осталог, сачувати и глас. Глас је један танан инструмент који се мора брижљиво чувати уз природну импостацију (поставку). Много сам пара зарадио на овај мој писак – каже Раша Павловић.

– Захвалан сам покојном оцу на том гену, музикалност је моја дедовина. Мој отац је био један од најбољих певача у мојој родној Обрви, а и шире, моја мајка је певала у овдашњим изворним групама, стричеви и ујации беху запажени вокали. Једноставно, ни ја нисам могао да оманем.

– Пре него што сам пропевао, свирао сам фрулу. У „Распеваној Шумадији“ Обрена Пјевовића улетео сам као замена за чувеног фрулаша Павла Станојевића. Пресудни моменат да се бавим певањем десио се 1968. на такмичењу „Сусрети у долини Груже“ када сам победио са песмом „Прошетала Суљагина Фата“.

Раша је несуђени инжењер технологије. Певач је, на срећу народне музике, победио инжењера.

– Током студија технологије у Београду прикључио сам се KУД-у „Жикица Јовановић Шпанац“. Током пробе један Црногорац се мучио да убоде тон, ја сам осетио моменат, и запевушио. Ћуо ме Жарко Милановићи препоручио на аудицију Радио Београда. У војсци сам упознао Ратомира Петковића, велког хармоникаша и музичара с којим сам додатно усавршио певање. После војске одлазим на прву свирку, на један испраћај у Ратини, па у ресторан „Борјак“ у Kраљеву. А онда, са екипом, одемо у ресторан „Фонтана“ у Будви. Једно вече дошао Буца Јовановић са супругом. Био сам баш при шуту, одвалио сам једну севдалинку, што је за Буцу било довољно да ми из цуга понуди сарадњу. Први снимак сам направио ’71, плоча се појавила ’72, и тако сам ушао у дискографију.

– Имао сам ја и пре Буце велике узоре: Заима, Сафета, Зехру. Имао сам мало и кафанског и радијског искуства. Ипак, Буца ми је дао оно најважније, дао ми душу, развио тај мој пупољак и осећај за музику. Музика је нешто невидљиво, ту лепоту треба осетити и пренети на слушаоца. Е, за те ствари Буца је био геније.

Од 1972. до 1982. снимио је Раша 18 песама са Буцом Јовановићем: „Волео сам је“, „Љубав је кратка била“, „Сад пати, ако, ако“, „Због младе крчмарице“, „Не плачи, чему то“, „Kад године проођу“, „Жени се, не чекај“, „Да знаш драга“, „Зора руди“, „Птицо сива“, „Можеш ли ти без мене“, „Врбасу, хладна ријеко“, „Не варај себе, не варај мене“, „Негде далеко мисли ми лете“, „Шумадијо, посестримо моја“, „Kад ми буде 70 лета“, „Доста ми је немирног живота“. Те песме се нису чуле онолико колико вреде, из простог разлога што их је снимао у невреме, у време док је Шабан снимао са Буцом.

– Снимајући са Буцом, пришао сам естрадном удружењу. Паралелно са снимањем плоча, снимао сам трајне снимке за архиву. Имам неколико стотина трајних снимака, по чему сам један од рекордера у историји Радио Београда. Уследио је статус естрадног уметника 1983, и статус истакнутог естрадног уметника 1997.

Раша је један од ретких мајстора певања који је прво постао радијски певач (1966), па тек онда кафански (1969), и тек на крају дкскографско-естрадни (1971).

– Брусили су ме највећи ауторитети Радио Белграда: Раде Јашаревић, Бора Илић, Бранко Белобрк, Боки, Павке… Чини ми се да тог радијског певача носим у себи и кад певам у кафани и кад певам пд шатром. Мислим да сам у радијском стилу обрадио и оживео неколико старих новокомпонованих песама и продужио им век: „Свуд ме дирај, ал’ у срце немој“, „Станите дани, станите ноћи“, „Ливада је моја успомена“, „Kад су ласте одлетеле“…

– Мислим да сам и данас употребљив, и после толико година стажа. Не јурим за новом песмом, борим се за оживљавање и очување наше баштине и овог музичког етно простора. Ако већ толико причамо о Немањи и Немањићима, онда сачувајмо завет: „Чувајте децо нашу песму и чувајте децо наше коло. Не дозволите да туђе коло заигра испред наше куће. Ако се то догоди, нестаћемо као народ“.

Горан Милошевић за “Телеграф” 14.01.2021.