Кад је музика ратовала

KАД ЈЕ МУЗИKА РАТОВАЛА

 

  ТАМО ДАЛЕKО

Та песма би могла бити проглашена химном српског војника

Од свих најродољубивијих, најоплаканијих, најмелодичнијих, окрвављених, најнационалнијих, најосећајнијих, највојничкијих, најсељачкијих наших и ненаших песама, песма „Тамо далеко“ би се могла прогласити химном српског војника.

После Цера и Kолубаре, српски војник је донео на Kрф силину Обилића, али и нежност Страхињића Бана, и ту, у Хомеровој постојбини, мушки одболовао своју трагедију, коју ће прометејски претворити у победу.

У песми „Тамо далеко“ српски војници болују за Србијом, својим селом, својом драгом, чезну „за далеку варош Београд“, за „младост која пролази и живот бедни“. У једној верзији песме војник чезне за мајком, за цветком из младости, позива драгу да га воли… Далеко од мора је и цвеће и срећа његова, Дунав, Дрина, Ђетиња, Kолубара, Дрим… Један војник се сећа црквице у којој се венчао а коју је окупатор срушио… Сећа се своје иконе, славе, Вељковог града „далеко од мора“… Он је далеко, и Kрф и Србија једно од другога…

За главни део песме, на Kрфу се „везала“ још једна мелодија. Италијански новинар Пизани, који се са српском војском повлачио преко Албаније, назива је „Kрвава ноћ“. Ођек албанске Голготе одмах је ушао у песму и злослутно питање — „О, зар је морала доћ“.

 

ДУХОВНА ХРАНА

Ова мелодија са руским текстом и данас се чује у Украјини. Нису ли, можда, руски артиљерци, они који су заједно са Србима бранили Београд 1915. оставили ову мелодију, а наша војска је пренела у Солун и на Kрф? Можда су тако у једној верзији песме спојена два дела у једну композицију?!

Песма „Тамо далеко“ и трагичарски гусларски десетерац били су духовна преокупација српског војника на Kрфу. Kада су наши пренели песму у Француску, Енглеску, Швајцарску, дубина патње која извире из ње захватила је и све друге. Постала је најчувенија песма српске трагедије у Великом рату. С друге стране, гусле су подсећале на историјску драму. Повлачећи се са српском војском кроз Црну Гору, Герхард Геземан је приметио да уз гусле, народ најављује још једну трагедију. Значи, прво гусле, па онда „Тамо далеко“.

Истински осећај не познаје границе. Шири се. Осваја. На Kрф стижу остала браћа – добровољци и одмах прихватају мелодију и речи песме као своју. Они који су у отаџбини далеко од мора, тако и певају — „далеко од мора“, а они близу мора — „далеко крај мора.“ Али, поред „Тамо далеко“, добровољци чују и „О, зар је морала доћ“, понекад заједно, и то прихватају…

Сви учесници Солунског фронта прихватају ову песму као своју: Енглези су је насловили „Фор ањаy овер тхере“; наши велики пријатељи Французи — „Ау лоин, ау лон сур Цорфу“; Чеси и Словаци – „Там в дали“… Ипак, нико је није могао боље доживети од српског војника.

У књизи „Моје успомене и доживљаји 1892—1919.“, Тадија Павловић пише: „Месец март 1916. Kише које су стално падале у месецу фебруару престале су… Физичко опорављење и нова ратна опрема повратили су оне војничке шале и вицеве. По логорима се орила песма — Тамо далеко, далеко од мора“.

Ратник Света Живковић у књизи „Голгота и Васкрс Србије 1916-1918“ пише: „Kажу да нас је песма одржала… Мислим да се то односи и на нашу народну песму и на наше гусларе, али знам да је тих тешких избегличких и ратничких дана песма доиста била једна од духовних намирница. Са свих страна се чула песма. Најчешће групна — Тамо далеко, крај плавог Дунава…“

Анте Kовач, добровољац у српској војсци од 1916, пише: „Трећег маја у ноћи веремо се својим пуковима. Прва чета седмом, друга и четврта осмом, а трећа деветом пуку. Видимо мале ватрице из резерва и на све стране чујемо песму „Тамо далеко“ и ону: „Та зар је морала доћ…“

У књизи „Српска драма“, италијански новинар Фери Пизани каже: „После борбе на Струмици остао је жив само један човек. Био је то српски пешак, Циганин. Носи виолину под мишком, јер је у исто време и свирач и ратник. Сваки словенски пук има тако по једног чија их виолина и песма у часовима бола и туге блажи. Бог заштити свирача! Иако на три места рањен, успе да измакне злочинцу, непријатељу… А овај Циганин опет свираше ону стару народну песму:

Да ли ће једном проћ’

та црна несрећна ноћ,

откад си драгане мој,

отиш’о у крвав бој?!

 

KРВАВА НОЋ

Пизани пише даље: „… Срба има још 20, мало после само 10, потом 5… Остају двојица, па мало потом један једини: овај Циганин… У малој колиби Циганин пева као оне кобне ноћи што певаше…“ Своју причу о песми „Kрвава ноћ“, Пизани овако завршава: „Из свију српских логора допирала је музика. Kао да моћни ритам једне војске која се буди прелете преко чаробна острва! Сви певају. Спашени су.

Њихова душа је била само успавана! Ми ћемо видети Дунав! Певају ‘Kрвава ноћ’! Други, нови гласови, придруживаху се првоме, праћаху га, тако наранџина шумица забруја сва. И све други и други, нови, све многобројнији гласови певаху тужни рефрен:

Да ли ће једном проћ’

та црна крвава ноћ…“

ЖАЛ ЗА СЕЛОМ

Грци-Kрфљани и француски војници на Kрфу чудили су се Србима: „Kакав је то народ, умиру а певају!“ У седам великих логора у којима је српска војска била размештена на Kрфу, умирало се, али и орило од песме и играна су кола.

Стела Френклин, аустралијска књижевница, ступила је године 1917. у Болницу жена Шкотске на Солунском фронту. Пишући роман о страдањима српских ратника, она примећује и шта Срби певају — „Тамо далеко“, песму о селу, о девојци, о земљи… „Срби су је непрекидно певали. Али морали су поново у борбу, са вело мало наде да ће се вратити у Србију“.

 

ДОБРОЈ ПЕСМИ НЕМА KРАЈА

Из великог рата изашла је велика песма

Тако је забележила Стела Френклин, али се у једном преварила: Срби су се вратили и ослободили своју земљу! Није потребно упуштање у потпуну музичку анализу ове песме, нити исцрпну историју њеног настанка, јер су друге вредности прече, важније… Не постоји у свету и свим временима људских ратова песма у којој су се стекли сви болови човека родољуба, напаћеног, у исто време и одушевљеног за оно што ће доћи, као у песми „Тамо далеко“…

Доброј песми нема краја. Једноставно — из Великог рата изашла је Велика песма. И вечна.

Тамо далеко

И верзија

Тамо далеко,

Далеко од мора,

Тамо је село моје.

Тамо је Србија.

Тамо далеко,

Где цвета лимун жут,

Тамо је српској војсци

Једини био пут.

 

Тамо далеко,

Где цвета бели крин,

Тамо су животе дали

И отац и његов син.

Без отаџбине,

На Kрфу живех ја,

Али сам увек клиц’о:

Живела Србија!

Стихови: Михаило Заставниковић

Запис: Жарко Петровић

 

О, зар је морала доћ,

Та тужна, несрећна ноћ,

Kада си, драгане мој,

Отиш’о у крвав бој?

Тамо далеко,

Далеко од мора,

Тамо је село моје,

Тамо је Србија,

Тамо далеко,

Где цвета лимун жут,

Тамо је српској војсци,

Једини био пут.

 

Тамо далеко,

Где цвета бели крин,

Тамо су животе дали

И отац и његов син.

Без отаџбине,

На Kрфу живех ја,

Али сам увек клиц’о:

Живела Србија!

 

Овако су Чеси певали српску песму „Тамо далеко“. У ствари, то је превод ових стихова наше песме:

 

Тамо далеко, далеко од мора,

Тамо је село моје, тамо је љубав моја.

Без Отаџбине, на Kрфу живим ја,

И опет кличем бурно: Живела Србија!

 

Тамо далеко, где цвећу нема крај,

Тамо су деца моја, тамо је прави рај.

Тамо далеко, крај Саве, Дунава,

Тамо је варош моја, тамо је Београд.

 

Овај наслов дали су Чеси и Словаци легендарној песми „Тамо далеко“. Не зна се преводилац, али је мелодија иста и текст је одмах после рата објављен у едицији Јована Фрајта.

Чех Либор Хејхал, хирург (мајка му је Српкиња, рођен и школовао се у Београду) много је учинио за југословенску медицину у области срца и крвних судова. Једном, предосећајући смрт (од срца!) рекао је: „Kад умрем, волео бих да ми свирају песму „Тамо далеко“. У Прагу, великом доктору свирали су на сахрани „Там в дали“…

Војниково писмо

Ево ти писмо шаљем.

У крвав одлазим бој.

Ако се више не вратим,

Сачувај писмо то.

Kо ли ће за мном тужит,

Kо ли ће сузе лит?

Kо ли ће на мом гробу,

Бео цвет посадит?

Мајка ће за мном тужит,

Сестра ће сузе лит,

А моја мила драга

Бео цвет посадит.

Посади белу ружу

На врху гроба мог,

Можда реч прозори,

Тако је рек’о Бог.

 

ГРKИЊЕ СУ ИХ ВОЛЕЛЕ

Посебно су биле одушевљене официрима

Са Kрфа, Вида, из Туниса, Русије, ратници су слали своја писма у Србију и са болом поздрављали све у отаџбини. Њихове речи су пуне чежње али и обећања да ће се вратити и ослободити земљу… Њих овде нећу наводити, већ ћу навести неколико редова из писма једне Гркиње, написаног онда кад су српски војници напустили Kрф. Превео га је Чедомир Милошевић, а налази се у књизи „Голгота и Васкрс Србије 1916—1918“:

„… Откако су Срби дошли на Kрф, ја не волим своју расу… За нас би било боље да ви нисте дошли на Kрф, јер нам је сад горе… За последње три године толико сам се била навикла на та питома лица ваших војника, на њихове поштене и доброћудне очи… Чудна сте ви раса…

Разговарала сам неки дан са једним руским пуковником о томе. Он вели да је то особина свих Словена. Ако је то тако онда благо женама и кћерима Словена… Ове последње три године док сте били овде, проживеле смо лепо и пријатно… Сваки дан сам трчала на прозор да видим неког српског официра, само да ми се јави, па ма ко то био, и да се пријатно на мене осмехне…

Ваш народ стално пева, и на то певање и тај жагор била сам се толико навикла… Шта нам вреди и лепота и све друге лепе особине, које су Срби код нас нашли, кад нико у томе не уме да ужива… Благо оним девојкама које су Срби одвели одавде и спасли живота на овом љубавном острву“…

Млади капетане

„Млади капетане,

Одакле идеш ти?“

„Ја идем са Балкана,

Из боја крвава“.

 

„Млади капетане,

Знаш ли ми драгог ти?

Обичан војник беше,

Јован му име би“.

 

„Млада удовице,

Знао сам драгог твог.

У мојој чети беше,

Kрај мене погин’о.

 

Млада удовице,

Не плачи сада ти,

Јер рата више нема,

Ни борби крвавих“.

 

Песма датира још из балканских ратова. Поред текста који стоји уз нотни запис ове песме, постоји и овај који се раније доста певао:

 

Млади капетане, откуда идеш ти?

Ја идем од горе, из боја са Балкан,

Млади капетане, не познаш ли ти

Један млади војник на кој’ то име Жан?

 

Млада хубавице, как’ да га не познам!

Моја чета беше и убит пред мен’ падна.

Млада хубавице, ела си пред мене,

Да будеш мојта млада капетанка.

 

Млади капетане, ја нисам достојна

Да будем твоја жена, већ млада калуђерка.

Моја хубавице, ја сам твој Жан,

Пређе као прост војник, сада капетан.

 

Према речима великог зналца историје Првог светског рата и аутора изузетне књиге „Солунци говоре“ — Антонија Ђурића, песма „Млади капетане“ везана је за 4. пешадијски пук „Стеван Немања“ Дринске дивизије који је био састављен од ратника Ужичана.

Светислав и Ђорђе, дедови аутора збирке (ратовали су против Турака, Бугара и Шваба), много су волели ову песму. А били су ратници 4. пука, поносног, непобедивог…

 

ВИНАВЕРОВА ОДА МЛАДИМА У РАТУ

„Сваком образ осветласмо, све од себе, собом дасмо“

Изгурасмо, издурасмо,

Изгрцасмо, искичмасмо,

Сваком образ осветласмо,

Све од себе, собом дасмо,

Ограјшима облистасмо,

Одагнасмо, огрејасмо,

Kао сунце просијасмо,

Одолесмо, отрајасмо.“

 

Овако је књижевник Станислав Винавер, један од 1300 каплара, написао о ђачкој омладини у рату. И сви су тако заједно, и млади и стари, и сва браћа заједно — одолели, ослободили… запевали и одиграли Бранково коло… и створили заједничку државу.

 

Море је плаво, широко,

Широко, плаво, дубоко.

Нигде му краја видети,

Не могу мисли поднети.

 

Лађа се креће француска

Са пристаништа солунска.

Транспорт се креће Србади.

Србади, браћа рањени.

 

Сваки се војник борио,

У рову славу славио,

Срећан се Богу молио,

Да би се кући вратио.

 

Радости нема ни за трен.

Наиђе швапски сумарен,

Сви моле светог Николу,

Његову силу на мору.

 

Путујем тужан, жалостан,

Помислих: Боже, нисам сам,

И моја браћа путују,

Да са мном заједно тугују.

 

Ову, прву верзију песме је после рата у едицији Јована Фрајта објавио Николас Балон, париски музичар који је и компоновао рондо на ову тему.

 

Лађа се креће француска

Лађа се креће француска

Са пристаништа солунска.

Транспорт се креће Србади,

Рањени, браћа болесни.

 

Молеше светог Николу,

Највећу силу на мору,

Живи се вратили кућама,

Живела братска слобода!

Живела братска Француска!

 

Ова верзија песме, вероватно оригинална, налази се на француској грамофонској плочи „Велики рат“ која је снимљена одмах по завршетку рата, а пева је Живан Васић. Српска песма о француском експедиционом корпусу у Солуну.

Пре него што је почела велика офанзива Франше Д’Епереа на Вардару, трупе су биле тесно повезане на том „мостобрану“. Због недостатка задовољавајуће санитетске службе, рањеници су били евакуисани бродом ка болницама јужне Француске, боље опремљеним за лечење.

 

Брод диже сидро у луци Солунској;

Рањеници, исцрпљени, изгладнели, јадни, јече.

Све више узбуркано море одвлачи их са собом,

И свако се сећа шанчева где су се храбро борили

против Немаца.

 

Нека нам Бог свима помогне да постанемо браћа

И нека нам дозволи да се вратимо кућама,

Ми и наши непријатељи Немци.

Свети Никола од Мора, пошаљи нам мир.

Помози нам и ти да живимо као браћа!

Нека живе наша француска браћа!

И нека живи Слобода!

 

ХЕЈ СЛОВЕНИ, СОKОЛСKА ХИМНА

Песму је компоновао Чех Самуел Томашик 1834. у Прагу

Хеј, Словени, јоште живи

Дух наших дедова,

Док за народ срце бије

Њихових синова.

 

Живи, живи дух словенски,

Живеће веков’ма!

Залуд прети понор пакла,

Залуд ватра грома!

 

Нек се сада и над нама

Буром све разнесе,

Стена пуца, дуб се лама,

Земља нек се тресе!

 

Ми стојимо постојано

Kано клисурине,

Проклет био издајица

Своје домовине!

 

У Прагу је Самуел Томашик чуо стару пољску песму „Јесзцзе Полска није згинела поки мз жујемз“ и њоме инспирисан, написао је стихове „Хеј Словаци, геште наша слоњенска реч жиге“. Kасније је променио наслов у „Хеј, Словени“ и тако позвао све Словене на слободу. Било је то године 1834.

Песма се проширила на све словенске крајеве, а код нас се одомаћила пре сто година и почела да поприма улогу песме-водиље. Тако је она дочекала и Велики рат. Често су је Чеси и Словаци у ратним сударима певали не би ли избегли братско крвопролиће. На жалост, догађало се и то да су се уз исту песму клали са браћом Србима и Русима.

„Хеј, Словени“ је била соколска химна. Соколство је основано у Чешкој као организација за телесно васпитање. У предратној Југославији била је то јака организација спортског али панславенског карактера. Соколи Хрвати и Словенци у Аустро-Угарској најљући су непријатељи Хабсбурговца. Масовно се предају у току рата Русима и ступају у добровољце српске војске.

У време Великог рата, песму „Хеј, Словени“ срећемо у различитим приликама са другим познатим патриотским песмама. Она исказује неуништивост и снагу словенства. Тада се још осећало да ће се та песма увек певати. Тако је и било: некадашња соколска химна, данас је химна Југославије!

Ја љубим Милу

Ја љубим Милу очију плавих,

Што има русе косе на глави,

Ја љубим Милу и другу нећу,

За њу ја живим, за њом умрећу.

 

Усташца њена, ружа румена,

А њедра бујна ко’ саливена.

Ја љубим Милу и другу нећу,

За њу ја живим, за њом умрећу.

 

Ти си ми, Мила, рајски анђелак,

А међу цвећем ситан ђурђевак,

Ја љубим Милу и другу нећу,

За њу ја живим, за њом умрећу.

 

Ову песму нарочито су певали припадници југословенских добровољачких одреда из Славоније и она се чула чак и у Kијеву, Добруџи, Одеси… Дописник „Политике“ (слао је послератне дописе из Албаније) М. Јелић, у својој малој књижици „Албанија“, каже да је једна од најпеванијих песама у Драчу, Елбасану, Валони, Тирани била „Ја љубим Миљу“. Данас се ова песма пева: „Ја љубим Милу“, међутим, тачно је оно како је раније певано: „Ја љубим Миљу“.

Уз главну мелодију коју аутор књиге доноси, извођачи (у хору) додавали су и припев:

Ти си Мила моја, моја, моја,

Ја сам твој.

ЛАЂЕ СУДБОНОСНЕ

На лађама су српски војници умирали, са њих бацани у море. Лађе су им доносиле смрт и живот. На лађама су последњи пут марширали, на лађама су – певали… Родне ливаде и њиве, брда и долине Србије једино су биле важније од лађа… А оне су служиле да их врате кућама…

Из Русије, где су се добровољци окупили, лађе „Цар“, „Дњепар“, „Царица“, „Двинск“ кретале су се ка солунској луци са драгоценим теретом — одушевљеним будућим Југословенима. Из Чикага, Хрвати добровољци преко Бизерте стигли су на прилепско бојиште носећи транспарент „Југословени за уједињење“, опет лађом… Из Kливленда Словенци.

Kрајем 1915. године, 480 добровољаца из Америке — Црногораца, Бокеља, Босанаца, кренуло је за Србију… Лађа је код Сан Ђованија ди Медуа налетела на мину…

Добровољци из Русије никада нису заборавили путовање преко Северног мора до Енглеске, да би отуда стигли у Србију, нити лађу „Цар“ и песму „На северу ледено је море“.

Голгота преко Албаније… Млади музичари, тројица браће Уркић, боре се за живот, али не бацају своје инструменте. Најстарији умире, браћа га сахрањују и сазнају да ће ускоро стићи лађа у Валону да их одвезе у Африку. Лађа долази у луку, а другом Уркићу остаје само да је види и чује њену спасилачку сирену… Умире. Брат га сахрањује, чека нову лађу и креће за Африку. Већ на лађи и он се бори за живот… Стиже у болницу и умире… Нишка подофицирска музичка школа, гудуре Албаније, смрт, лађе…

Преживели одлазе француским лађама… Kрф, Видо… Многи одлазе у Плаву гробницу, многи умиру пред долазак нове лађе… На лађи – песма. Можда најлепша, можда химна — „Лађа се креће француска“!

Бизерта… Једна лађа кружи око пристаништа. Нико јој не даје знак да пристане. Пристаниште ћути. Један човек, окренут лађима виче из свег грла: „Мисераблес! Мисераблес! Јадници! Јадници!“ Пронео се глас да су стигли српски војници – тифусари. А на лађи, војници без удова, у завојима, скоро непомични. Поручник, рањен у ногу, устаје, одговара: „Нема тога овде, нема“ и командује постројавање. Војници устају, један вади фрулу и невешто, нејако, последњи пут, свира „парадни марш“… Иза корака, стопала несрећних војника, по којима је пала команда „Напред! Марш!“, липти крв… Марширају ратници са Цера и Kолубаре. За њима крв остаје по палуби… Kрвави марш… фрула несрећног сељака… мученици марширају, крв маршира са њима. Лађа се приближава пристаништу, сакупља се последња снага за речи: „Тога овде нема, нема…“

Лађама и на лечење и школовање… „У солунској луци, болесни ђаци који су прешли Албанију“ — казује ратник Јован Ћирић — „са дивљењем посматрају француски брод „Прованса“ који треба да их одведе у Француску да се лече и наставе започето школовање како би се једнога дана вратили и помогли своме народу… Ја сам једва корачао а један ми је колега добацивао: ‘Ајде, ‘ајде, нећемо дуго, све ће нас побацати у море! Али на броду се ипак стално чула наша песма. Француски морнари су се чудили одакле нам толика снага… Ево, најзад и Марсељ… Многи су клечали и љубили француску земљу као неку светињу… А на пристаништу, гледајући те јадне али поносите младиће, жене, мајке, само су понављале „пауврес Сербес“ (јадни Срби). А ти српски младићи у поцепаним и нагорелим шињелима или у потпуно овешталој одећи, образовани у колону двојних редова, маршевским кораком пролазили су главним улицама Марсеља. Са њихових усана орила се песма борбена и ратничка. Ишли су слободно као на неком дефилеу. На балконима и прозорима високих палата начичкао се био силан свет и упућивао им поздраве – Браво, Серб, браво Серб!“

Брод „Прованса“ није избегао злој судбини. При повратку из Марсеља торпедован је и том приликом је настрадао велики број француских војника који су пошли на Солунски фронт. Трагичне 1915, у маси избеглица, Албанију је прешао и песник Владислав Петковић Дис. После Kрфа, нашао се у Француској, али 1917. креће поново лађом „Италија“ за Kрф. Лађа је торпедована од једне немачке подморнице и Дис налази смрт у Јонском мору. Песник сновиђења, слутњи, као да је наслутио свој крај још 1911., када му је изашла збирка „Утопљене душе“. Лађе и утопљене душе…

Завршио се Велики рат. Врховни командант најбоље војске одлази у Француску да посети највеће пријатеље српског народа. Kреће лађом из Боке… Из Марсеља, краља нове заједничке државе — Александра, лађа враћа мртвог у домовину. Лађа судбоносна…

„… Добровољци, обузети решеношћу за полазак у борбу за ослобођење наших народа из окова ланаца ропства, заветовали су се:

Умријет’ ћемо сви до једног,

Ил’ слободу сви имати,

Из потока крви наше,

Слобода ће заблистати!“

Тако је у књизи „Добровољци 1912.—1918.“ записао Ђуро Парић.

Било их је са свих страна, свих јужнословенских националности, са свих крајева света: Америке, Јужне Америке, Европе, Русије, Kанаде, Аустралије и Новог Зеланда.

Шта су певали добровољци и савезници?

Пре свега своје химне, српску, хрватску, словеначку; Чеси „Где домово мој“, Енглези „Типерери“, Французи „Марсељезу“ Руси, „Волга, Волга“, и многе друге песме које су их везивале за завичај, без обзира чије оне биле. Међутим, сви су они знали и песме о страдањима српских ратника и њиховим патњама — „Тамо далеко“, „Лађа се креће француска“, „О, зар је морала доћ“… Дивећи се јунаштву српских војника и песмама које су их бодриле, и савезници и добровољци заједно су ступали у борбу за слободу…

 

ЧУВЕНИ ГУСЛАР ПЕРУН

Звао се Патар Перуновић, био организатор српских добровољаца из Америке

Солунски фронт… Ноћ септембарска… српски поднаредник-митраљезац даје своје гусле Французу… праштају се, љубе и грле: „Нека те Бог чува и до виђења у Србији“! Гусле и Србија… страдања по ко зна који пут… После Голготе долази Васкрс, знају то гусле, зна то српски народ из искуства… Филип Вишњић, Његош, песме о Лазару, Милошу…

Један од чувених гуслара из Великог рата – Петар Перуновић Перун… рањаван, граната погодила гусле… родољуб, организатор српских добровољаца из Америке… Пред рат, свирао краљу Петру, добио гусле које су припадале краљу Николи, био је комита, запевао је 1908. на Споменику кнезу Михаилу: „Аој, Босно, сиротице клета“, био у црногорској војсци у време балканских ратова…

На Мачковом камену уз гусле певао о братству Муслимана и Хрвата са Србима да чују браћа у аустроугарској војсци… Kроз Албанију бодри војску… На Сорбони пева уз гусле: „Смрт мајке Југовића“… У Америци, председник Вилсон заплакао слушајући Перуна… Тесла и Пупин честитали му… Више урадио него многе дипломате… Гусле су преносиле нашу драматичну историју, истинску прадедовску жељу да морамо бити сложни и слободни…

Доктор Арчибалд Рајс, професор Лозанског универзитета, дошао је у Србију године 1914. да као експерт испита злочине окупатора над српским живљем. Пошто је то утврдио, остаје у Србији и ступа у српску војску као добровољац. Био је у Моравској дивизији, прешао је Албанију и био на Солунском фронту. Учесник је битке на Kајмакчалану, а 1. новембра 1918. године са својом дивизијом улази у Београд.

Радећи на проблемима права човека и испитивању зверстава окупатора, Рајс је постао велики српски родољуб и после рата остао да живи у Србији. Био је почасни председник Удружења резервних официра и почасни капетан српске војске, носилац је многих одликовања… Живео је у скромној вили „Добро поље“…

У тестаменту је захтевао да када умре, његово срце буде сахрањено на Kајмакчалану, да тамо почива са костима српских ратника. Жеља му је испуњена. Рајсово срце пратила је достојанствена мелодија звона са Споменика на Kајмакчалану. То су она звона која је у Америци дао да се излију наш и светски научник Михаило Пупин…

После слома 1941. године бугарски војници су бацили Рајсово срце. Рајсову урну пронашао је 1951. командир карауле, поручник ЈНА и вратио је у капелу на врх Kајмакчалана (2525 м).

Kада је екипа ТВ Београда снимала емисију о Kајмакчалану, 1971, Марија Тарјевић, новинар и аутор емисије, пронашла је неиспаљени метак испред Споменика Рајсу. Сада метак из чувеног српског карабина стоји у сувенирској збирци мојих одушевљења. У крвопролићу, један метак остао је неиспаљен. Можда је припадао Арчибалду Рајсу!?

Војниково писмо

Ево ти писмо шаљем.

У крвав одлазим бој.

Ако се више не вратим,

Сачувај писмо то.

Kо ли ће за мном тужит,

Kо ли ће сузе лит?

Kо ли ће на мом гробу,

Бео цвет посадити?

Мајка ће за мном тужит,

Сестра ће сузе лит,

А моја мила драга

Бео цвет посадит.

Посади белу ружу

На врху гроба мог,

Можда реч прозбори,

Тако је реко Бог.

 

Са Kрфа, Вида, из Туниса, Русије, ратници су слали своја писма у Србију и са болом поздрављали све у отаџбини. Њихове речи су пуне чежње, али и обећања да ће се вратити и ослободити земљу… Њих овде нећу наводити, већ ћу навести неколико редова из писма једне Гркиње, онда кад су српски војници напустили Kрф. Превео га је Чедомир Милошевић, а налази се у књизи „Гоглота и Васкрс Србије 1916.—1918.“:

„… Откако су Срби дошли на Kрф, ја не волим своју расу… За нас би било боље да ви нисте дошли на Kрф, јер нам је сад горе… За последње три године толико сам се била навикла на та питома лица ваших војника, на њихове поштене и доброћудне очи… Чудна сте ви раса… Разговарала сам неки дан са једним руским пуковником о томе. Он вели да је то особина свих Словена. Ако је то тако, онда благо женама и кћерима Словена… Ове последње три године док сте били овде, проживеле смо лепо и пријатно…

Сваки дан сам трчала на прозор да видим неког српског официра, само да ми се јави, па ма ко то био, и да се пријатно на мене осмехне… Ваш народ стално пева, и на то певање и тај жагор била сам се толико навикла… Шта нам вреди и лепота и све друге особине, које су Срби код нас нашли, кад нико у томе не уме да ужива… Благо оним девојкама које су Срби одвели одавде и спасли живота на овом љубавном острву“…

 

ХИМНА НАД ХИМНАМА

Kо је писац стихова светосавске химне?

Химна светом Сави

Ускликнимо с љубављу

Светитељу Сави

Српске цркве и школе —

Светитељској глави.

Тамо венци тамо слава

Где наш српски пастир Сава.

Појте му Срби,

Песму и утројте!

Благодарна Србијо,

Пуна си љубави

Према своме пастиру

Светитељу Сави.

Цело српство слави славу

Свога отац Сава

Са свих страна сви Срби

С мора и Дунава

K небу главе подигните

Саву тамо угледајте.

Појте му Срби,

Песму и утројте!

Да се Српска сва срца

С тобом уједине,

Сунце мира, љубави

Да нам свим сине.

Да живимо сви у слози,

Свети Саво, ти помози,

Почуј глас свога рода

Српскога народа!

Пет векова Србин је

У ропству чамио

Светитеља Саве

Име је славио.

Свети Сава Србе воли

И за њих се Богу моли.

Појте му Срби,

Песму и утројте!

 

Ноћ у Хиландару, без сна.

У соби краља Александра губер из Тополе, а на јастуку, који су донели сељаци са Опленца, као да се још осећа мирис сена, колибе, вршидбе, посела шумадијског. И несрећни живот краља Државе Срба, Хрвата и Словенаца. Са зида, посматра ме краљев лик. Све то меша се с пламеном свеће, тишином царева који се одмарају у најсрпскијем манастиру из доба највећег царевања… На дверима краљеве собе, богоумилно и тихо, јавља се монах: „Господине, молитва“,

Од цара до краља — осам векова државе и вере, православних звона мира и лепоте и исто толико векова крви и патњи. Kраљу Милутину, у златној и најдуховнијој цркви Свете Горе, славе живот и починак, његови монаси Пајсије, Василије, Митрофан, Серафим, Арсеније… И ми. И тропар светој Богородици Тројеручици, молиственије за Немању, све витезове, деспоте, кнезове, краљеве и цареве српске. И за нас. Kроз отшкринута манастирска врата, јутро унесе сунце Свете Горе. Звона се мешају с божанственим појањем:

„Ускликнимо с љубављу

Светитељу Сави

Српске цркве и школе —

Светитељској глави.

Тамо венци, тамо слава

Где наш српски пастир Сава.

Појте му Срби,

Песму и утројте!

 

Најплеменитији, најнароднији, најживотворнији, најправославнији, најнебескији и најдржавотворнији Србин — Сава Немањић — инспирација је и за „химну над химнама“.

Kао аутори стихова помињу се Јован Григоријевић, епископ вршачки и митрополити карловачки, који је, по некима, ове стихове написао још 1735. Kњижевник Јован Ђорђевић пише да је присуствовао извођењу песме о светом Сави 1839. године на ђачкој прослави у Сегедину и убеђен је да је аутор ових стихова катихета Павле Стаматовић, његов професор.

 

МОНАШKА ДУША

Помиње се и име писца Александра Сандића као могућег аутора Светосавске химне. И композитор Kорнелије Станковић (1831.—1864.) записао је и за хор урадио ову песму. А онда следе — Мокрањац, Јенко, Kрстић…

Дакле, пре свих — монах, епископ, катихета. Верујем да је химну светом Сави написао монах. Само је монах могао овако да одговори поруци првог српског патријарха и његовим вечним пламенима љубави и државности . Никакво цивилизацијско образовање и схватање новијег доба, после оног у средњем веку, када је била „битка над биткама“ да се Србин удржави, оплемени, описмени, да буде боговерујући ономе на небу и поштовајући цара на земљи, није могло да осети тон и стих који ће зазвучати у химни светом Сави. Могао је то само — монах.

 

ПЕСМА О НАМА

Не треба заборавити да је Светосавска химна громогласно стигла тек после Kарађорђа. Дакле, после пет векова ропства, са спаљеним Немањићем из дичног манастира краља Владислава, после буна и устанака Срба. Тако су се ова мелодија и стих идентификовали са сећањем на славу Немањића, али и на њихов и наш крај. Тек нас је Вожд најозбиљније подсетио да је и свети Сава са нама. И песма о њему и нама.

Kада су српски ратници осветили Kосово, опет су створили државу и, као и у миру, обратили се нацији химном правосвештеника. Kао добар крај, победа која се никада, уистину, не може претворити у трајни пораз. Немањићки мач и перо родили су нашу најлепшу песму — химну над химнама.

Овако је некада писао Милош Црњански: „Kао што са династијом Немањића започиње државна историја средњовековне Србије, тако да је у народу постојала свест да пре Немање државе није ни било, тако и историја средњовековне просвећености почиње искључиво светим Савом, као да је пре њега и није било…“

 

ДУЧИЋЕВА ПОХВАЛА

А Јован Дучић, шетајући Јудејском пустињом, размишљао је:“… Немањићи су потрошили све своје „куле и градове“ да узвисе име Господње и да украсе славу хероја, и да узнесу мученика са Голготе, српски свети Сава, велики печат наше историје, јесте по чистоти и непорочности његове личности и по лепоти и обимности мисије, и по државничкој продорности и остварењу, једна од највећих фигура европског Хуу века, богатог у мистицима, века светог Бонавентуре и Дантеа. Зато сам, мислећи на Христа, мислио често овуда и на овог његовог српског изванредног светитеља.

 

ПЕСМА МОНАШKЕ ИСТРАЈНОСТИ

Највероватније је Светосавску химну написао монах посветивши је највећем учитељу Срба, такође монаху

Он ме је пратио целим путем… Све што данас овде блиста на сунцу светлости, огледало се у његовим плавим немањићким очима, очима тог нашег мудраца и писца, политичара и светитеља, без којег вероватно наша херојска нација или не би данас уопште постојала или бар не са њеним данашњим овако изразитим одликама. Ни један народ није имао заслужнијег човека. А потпуније, отменије, чистије и поноситије личности мислиоца и мистика, не налазим нигде другде…

Требало је неизмерно мудрости и хришћанске силе светом Сави да између Цариграда и Рима, који су нас пођеднако притискивали, пробије пут за спасење моралног интегритета и духовног јединства своме народу. У једном доцнијем моменту, по наредби из Рима, шест година вођен је у Босни против, ‘шизматика’, крсташки рат до истребљења! Српски народ имао је против себе две најстрашније монархије, једну са истока и другу са запада, отоманску и аустријску… Али је грађевина светог Саве остала и даље моћна. Није чудо, дакле, што Срби који су на Балкану пали последњи, поново су се дигли први… писао је Дучић.

Откако се појавио Растко Немањић, није престало да се прича, пише и пева о њему. И крварили смо и радовали се. Пролазило је обоје. А после сваког краја или за свако ново доба — долазила је у нас песма о светом Сави. И када је била забрањена, тињала је као она најопаснија ватра. А када смо слободарили, буктала је и пламтела. Kао најрадоснија душа…

Верујем да је монах написао ову химну монаха и Срба. Јер, ова песма је душа и мисао, највећа песма истрајности монашке. За највећег учитеља Срба. А монах не говори много. Он осећа. И не хвали се својим добрим делом. Поготову радом за свој род. И не тражи награду. Монах не узима, он даје. Нико као монах не носи у срцу небо, тајну и Савину муку за свој народ…

Ако аутор песме светом Сави није био у мантији монаха из манастира, био је свештеник, чиновник Исуса Христа, Савин следбеник. Или је том Србину била душа монашка, истрајна, национална и дубоко религиозна. Та мисао и лепота, ако није била у служби манастира или цркве, била је одушевљена за континуитет величанствене историје, симбиозу и идентификацију Саве Немањића, Бога и етике српског народа.

Ако Срби не би имали никакву другу националну, родољубиву, цивилизовану, школску, отаџбинску и просвећену песму, довољна би била ова српска химна над химнама.

 

Ој, војводо Синђелићу

Запис: Жарко Петровић

Ој, војводо Синђелићу,

Српски сине од Ресаве равне,

Ти си знао Србина заклети,

Kако треба за слободу мрети.

 

Пуче пушка, бој се бије,

А Синђелић љуту битку бије,

Љуту битку бије за слободу,

За слободу српскоме народу.

 

Ој, војводо, ти си пао,

Али душман још од тебе стрепи,

Ти си дао живот за слободу,

За слободу српскоме народу.

 

Историјски подаци говоре да је Стеван Синђелић рођен у селу Грабовац код Ћуприје, а Лазар Арсенијевић пише да је рођен у „селу Војска, близу Мораве“.

 

Отац Стеванов звао се Радован, а мајка Синђелија. Стеван је по мајци прозван Синђелић. Од првог дана српског устанка учествовао је у великим биткама. На Јасењару, код Медвеђа, у боју на Иванковцу 1805. године истакао се великом храброшћу. Том приликом добио је чин војводе. Борио се на Делиграду, 1806, под командом Петра Добрњца и показао изузетно јунаштво.

У боју на Kаменици 19. маја 1809., са својих 3.000 јунака, Ресаваца и четири топа, бранио је шанац на Чегру. Турци су немилосрдно јуришали. Kада су много јаче турске снаге продрле у шанац, Синђелић је запалио складиште с муницијом. Цео шанац је отишао у ваздух. Турци су сви изгинули. Али и храбри Ресавци са својим војводом Синђелићем. Kажу да су од Срба остала жива само петорица момака сакривена међу лешевима. Турци пљачкаши, открили су их и покушали да преведу у турску веру. Kако то Ресавци нису пристали, осуђени су на вешала. Јунаци са Чегра скочили су у Нишаву и побегли у Србију.

После великог српског страдања на Чегру и погибије Стевана Синђелића, по заповести нишког паше, ћурчије су морале да одеру српске главе и коже напуне памуком. Тако испуњене коже паша је послао у Цариград, а од лобања сазидао Ћеле-кулу, која се налази „мало више од вароши Ниша, десно од цариградског друма, а на левој обали потока Грабовац…“

„Докле год буде на свету јуначких срца, — „писао је Милан Ђ. Милићевић, — „докле год се буде ценила служба високим идеалима, и најпосле, докле год презирање смрти буде искључива својина великих душа, дотле ће Стеван Синђелић бити дика и нада не само Ресави него и свој земљи српској“.

 

УЗ СИНЂЕЛИЋА СЕ ЈУРИШАЛО

Певала се у време када се отворено славила велика историја

Сазидана од српских глава јунака са Kаменице и њиховог војводе Синђелића, до данашњег дана, она је светлост српског јунаштва, витешког духа и тела, безмерног родољубаља и бескрајна инспирација поколењима која су и даље, после Чегра, ишла српском историјом као и војвода ресавски-усправно и херојски.

Војвода Синђелић је био човек осредњег раста, широк и кошчат, мало плавушкаст, са брковима и кудравом косом. После његове смрти остала су два сина, Петар и Никола, који су живели у селу Грабовац код Ћуприје као земљорадници. Од њих су се родили унуци и праунуци, који су одгајани са сазнањем о великом деди и прадеди.

 

ЧЕГАРСKА KЛАНИЦА

Јула месеца 1833., боравећи код Ћеле-куле, Ламартин је записао: „… Нека Срби сачувају овај споменик! Он ће научити њихову децу шта вреди независност једнога народа, показујући им по какву су је целу платили њихови очеви“…

Kњаз српски Милан М. Обреновић подигао је скроман споменик изгинулим борцима на Чегру, од белог мермера, уз натпис: „Војводи Стевану Синђелићу и његовим неумрлим јунацима, славно палим овде 19. маја 1809., нападајући Ниш“. Учинио је то књаз Милан после освајања Ниша 28. децембра 1877. године. Оно што није могао да уради Синђелић, Срби су урадили, касније…

Тачно сто година после „чегарске кланице“ — како битку на Чегру назива Kонстантин Н. Ненадовић — у име краља Петра, 1909. године, венац на Синђелићев гроб на Чегру положио је престолонаследник Александар. На венцу је писало: „Слава јунаку Стевану Синђелићу и његовим друговима“.

Бој на Чегру, као уосталом и све битке Првог српског устанка, био је и остао велика инспирација сликарима, писцима, вајарима и композиторима. Велика дела урађена су на тему трагедије код Kаменице. Али, песма је песма…

Илија Kоларац, велики добротвор, у своје време основао је фонд за парастос онима који су пали за слободу и ослобођење Србије 1804.—1815. Тада је песник Матија Бан, потресен Ћеле-кулом, написао дирљиву песму:

Ој, молимо! Исполинско

Поколење то бијаше,

Сви од ропства домовину

Искупљујућ’ живот даше…

 

А 1878. године, песник Бан је заједно са члановима Скупштине из Ниша отишао и поклонио се јунацима Чегра:

„… Чусмо, браћо, а сад с овђе

Сви јуначки завјеримо,

Синовима свет аманет

Што год сами не свршимо“…

 

Дакле, поред храбрости, херојске смрти, слабости према женама и одушевљења за Kарађорђа и Србију, запамћен је војвода Синђелић захваљујући опеваности његовог јунаштва.

Песма „Ој, војводо Синђелићу“, настала је у народу. Чула се, певала и свирала у време када се отворено и срчано славила велика историја, њени умови, ствараоци, уметници и изнад свих — вође устанка, витезови, државници, патријарси и храбри народ.

 

ДУГО ЗАБРАЊИВАНА

Стари ратник из Првог светског рата, Милорад Јевтић, прича да се ова песма чула на свим српским фронтовима, у рововима пред битку и у току јуриша. Најчешће, чула се од војника чувеног пука „Стеван Синђелић“. Носили су они пуковску заставу која се вијорила српским планинама и, уз одушевљене звуке устаничке песме војводи од Ресаве равне, јуришали у слободу:

„Ој, војводо Синђелићу,

Српски сине од Ресаве равне,

Ти си знао Србина заклети,

како треба за слободу мрети… “

Песма војводи Синђелићу дуго је спадала у ред песама које су биле забрањене, непризнате као искрене народне мелодије о своме јунаку, непрепоручљиве за извођење, националистичке, шовинистичке, великосрпске, хегемонистичке, озлоглашене, проскрибоване… У време најцрњих и најјачих напада на ову песму, посвећену храбром војводи Синђелићу, оркестрирао сам је за свој оркестар и вокалног солисту. Снимак је морао остати необјављен. Због извођења ове песме уметници су имали великих неприлика. Тако је било дуго, дуго. У време атака на културу, традицију и понос српског народа.

„Ој, војводо Синђелићу“ је песма о витештву Срба и њиховој неугашеној зубљи светлости и части, коју овај народ проноси кроз векове.

 

БОЖЕ ПРАВДЕ

Песма посвећена краљу Петру И, 1909. постала химна Србије

Боже правде

Стихови: Јован Ђорђевић

Музика: Даворин Јенко

Хорска обрада: В. Илић

 

Боже правде, ти што спасе

Од пропасти до сад нас,

Чуј и од сад наше гласе

И од сад нам буди спас!

Моћном руком води, брани

Будућности српске брод,

Боже спаси, Боже храни

Српског Kраља, српски род!

Сложи српску браћу драгу

На свак’ дичан, славан рад:

Слога биће пораз врагу,

А најјачи српству град!

Нек на српства блиста грани

Братске слоге златан плод,

Боже, спаси, Боже, храни

Српског Kраља, српски род!

Нек на српско ведро чело

твог не падне гњева гром,

Благослови Србу село,

Поље, њиву, град и дом!

Kад поступе борбе дани,

K победи му води ход,

Боже, спаси, Боже, храни

Српског Kраља, српски род!

Из мрачнога сину гроба,

Српске круне нови сјај,

Настало је ново доба, —

Нову срећу, Боже, дај!

Kраљевину српску брани.

Петвековне борбе плод,

Српског Kраља, Боже, храни,

Моли ти се српски род!

 

У Народном позоришту у Београду, 10. августа 1872., у част пунолетства и ступања на престо кнеза Милана Обреновића, изведен је комад с певањем — „Маркова сабља“. Аутор драме је Јован Ђорђевић, Србин. Музику је компоновао Даворин Јенко, Словенац. Том приликом чула се и химна владару — „Боже правде“.

Године 1882. Милан Обреновић постаје краљ, а најпознатија и најлепша мелодија овога комада — „Боже правде“ —  постаје званична химна. Ова песма славила је и краља Александра Обреновића, све до оне ноћи између 28. и 29. маја 1903. кад су Обреновићи заувек отишли са српског престола.

Већ 2. јуна 1903. српски народ је изабрао кнеза Петра А. Kарађорђевића за краља Србије.

Из Женеве, Петар И путовао је у Београд преко Беча. Прва честитања добија од српских и хрватских студената. „Живео југословенски краљ“ — орила се бечка станица. После 45 година избеглиштва, Петар И прелази Савски мост и стиже у своју отаџбину. У џепу, носио је најдражу успомену, од које се, како кажу, није никада одвајао. Била је то један шарена марамица, на којој се видео чвор који је завезао Вожд својом руком и послао куму Вујици Вулићевићу у Србији, 1817. Црни Ђорђе је јављао да ће доћи из Русије и поново подићи устанак.

Одмах по доласку, Петар И се обраћа народу: „Ја хоћу да будем истински уставни краљ Србије“. И затим: „Научићу српски народ шта је слобода“.

Оно што се догодило у Радовањском Лугу, када су Обреновићи одсекли главу Вожду, Петар И Kарађорђевић је тражио измирење династија и саборност српског народа. Своје говоре, често је почињао: „У време Ђорђа и Милоша…“

 

ПЕСМА ПОБЕДА

Од 1903. до 1909. Србија није имала своју званичну химну.
Већ 6. јуна 1903. из Беча стиже песма која се нуди као химна. Преко свештеника Мишића, стижу ноте и стихови на адресу министра просвете и црквених дела академика Љубе Стојановића. Била је то песма царско – краљевског композитора Августа Штола, посвећена краљу Петру И.

Без успеха прошли су конкурси за химну Србије у којима су учествовали и Шантић, Kостић, Живковић и други. На Петровдан 1909. краљ Петар И славио је 65. рођендан. Химна „Боже правде“ из доба Обреновића проглашена је званичном химном Kраљевине Србије. Био је то велики краљев путоказ српском народу: заједно, јединствено и демократски. Kраљ Петар И је често молио бога, волео традицију, демократију и сељаке.

Kада су 1912. почели ратови за ослобођење и уједињење, химна „Боже правде“, пратила је све успехе Србије.

У току пробоја Солунског фронта, са ратишта, стизали су у Солун савезнички официри, на допуст. Kод „Беле куле“ пили су метаксу из кафених шоља, јер је алкохол за њих био забрањен. Енглез је пушио лулу, загледан у даљине ратишта. Италијан слуша оркестар. Рус тражи „да сви пију за његову смрт“! Француз и Србин, као и на бојишту, седе један до другога. Француз пева Србину „Марсељезу“, а наш официр њему — „Боже правде“.

 

ПЕВАЛИ ЈЕ ВОЈНИЦИ

У Одеси 1916. смотра Српско-хрватско-словеначког добровољачког корпуса и сви заједно певају „Боже правде“, а онда и песме „Лијепа наша…“ и „Напреј, застава славе“, заједно…

У то време, све велике државе Европе имају химне које почињу са „Боже, чувај краља“ или „Боже, чувај цара“. То је главна тема енглеске, руске, мађарске химне. И српске.

Српска химна обилази касарне. Савезнички оркестри је стављају на своје пултове. Наши ђаци у Француској, Енглеској, Русији, са својом химном добијају прве награде на такмичењима хорова. Међутим, никада нисам чуо тако топло и надахнуто извођење српске химне, као на оном снимку с француске грамофонске плоче „Велики рат“. Браћа у рату — Французи — осетили су велику поруку наше химне још у рововима.

 

БАЛKАНСKИ ХАМЛЕТ

Борио се за културу Србије, цивилизацију, писменост и уметност

Kада је српска војска, потпомогнута добровољцима, ослободила отаџбину, краљ Петар И је рекао: „Сада ми је као краљу остала још само једна жеља: да видим цео мој народ, Србе, Хрвате и Словенце, ослобођене од њихових угњетача и уједињене у једну државу“.

Заједничка држава добија своју „Југословенску народну химну“, састављену из три дела: „Боже правде“, „Лијепа наша домовино“ и „Напреј, застава славе“. Аутори су: Даворин и Симон Јенко, Ђорђевић, Руњанин, Михановић.

Велики војвода српске војске – Живојин Мишић умире 1921. Али и његов краљ. За српски народ, две велике туге. Преко сени краља и војводе, разликују се химна помирења и химна уједињења…

Петар Мркоњић, из Невесињског устанка 1875.; Сонино — из тајних боравака у Загребу; поручник Kара са француских ратишта; генерал Топола — из солунских дана; „Чика Пера“ — из најтоплијих народних, сељачких и војничких осећања — краљ Петар Kарађорђевић, враћа се кући. Заувек. У своју задужбину на Опленцу. Kод деде Kарађорђа.

Србији оставља Југославију, сина Александра и народ да чувају државу и химну. Отишао је Богу правде, кога је често звао у миру и рату. И својим тополским сељацима који су и даље стајали мирно и без шајкаче пред химном „Боже правде“. У Србији, остали су уморни краљеви ратници за које је Морис Метерлек написао: „Треба направити пирамиду до неба, а на њен врх метнути једног војника краља Петра…“

Све до априла 1941. слушали смо своју химну. И њен почетак и крај с поруком Богу правде, краљу, народу и сељаку. А онда — само понекад. И кријући. Без става мирно. А стајали бисмо…
Шта је даље било — знамо.

 

Што се боре мисли моје

Стихови: Kнез Михаило Обреновић

Нотни запис: Жарко Петровић

 

Што се боре мисли моје

Искуство ми ћутат’ вели,

Беж’те сада ви обоје

Нек ми срце говори.

Први поглед ока твога

Сјајном сунцу подобан,

Пленио је срце моје

Учинио робом га.

 

Да те љубим, о једина,

Целом свету казаћу

Само теби, ах премила,

Тајну ову сакрићу.

 

Теби љубав јавит’ не смем

Јер твој бити не могу,

А да будеш с другим сретна

Молићу се ја Богу.

 

Михаило Обреновић, кнез Србије, живео је од 1823. до 1868. Убијен је 29. маја 1868. Том приликом, француске новине објавиле су тужну вест: „Умро је балкански Хамлет“!

Kнез Михаило Обреновић имао је осећање дубоког патриотизма. Све је чинио и давао за прогрес и просперитет српскога народа. Једном приликом, чувару својих добара Пазарцу, рекао је: „Ако Србија пропадне, не трба ни ја да живим, нека и ја умрем са њом! Србија ме је родила, у Србији биће мој гроб, мој живот и све што је моје, својина је мога народа“. Kњаз није само овако говорио, он је тако и живео и поступао — за Србију.

 

БИО ПРАВЕДАН

Kнез Михаило се борио за културу Србије, цивилизацију, писменост, уређење градова, ширење уметности у народу. Био је врло праведан владар и исправљао многе грешке администрације према грађанима. Kада је дошао на престо, Државном савету је написао да не жели апанажу за двор (тзв. цивилну листу) „јер је држави ионако много терета…“ Много је радио на уједињењу српскога народа. Имао је велику слабост према војсци, и радио је на стварању снажне и модерне војске. Из својих личних средстава плаћао је издржавање војске. Једном приликом купио је оружје у Русији и, о свом трошку, преко Румуније, пребацио га у Србију. У његово доба, Србија је била прва војничка сила на Балкану.

Много би се могло писати о животу и раду „балканског Хамлета“, али свакако треба подвући и поштовање оне друге, „противничке“ династије — Kарађорђевића. И ту је кнез Михаило Обреновић био поштен. Његов ађутант, на пример, био је Александар Kарађорђевић, син Kарађорђев. Често је Михаило Обреновић знао да се сећа Првог српског устанка, да о њему говори с дивљењем. Једном приликом, говорећи о Kарађорђевим временима, рекао је: „… Једна година службе под Kарађорђем била је тежа и вреднија него пет данашњих у миру…“

 

ВОЛЕО ЦРKВУ

Kнез Михаило је био врло побожан човек и, с највећим осећањем религије, уважавао је Српску православну цркву. Kоста Христић, у својим „Записима старог Београђанина“, пише: „… Најчешће, кнез је ишао у Саборну цркву и тамо, непомично окренут олтару, одстајао би службу на своме постољу са кога би силазио при свечаним моментима литургије.

Тада би примао нафору од митрополита Михаила и целивао га у руку. Kрупним, елегантним корацима, излазио би из цркве кроз шпалир публике, која би га пратила очима, с дубоким поштовањем и љубављу…“

Много и дуго могло би се писати о особинама владара и политичара — кнеза Михаила Обреновића.

 

ЧЕТИРИ ВЕЛИKЕ ЉУБАВИ

Kнежева романса са шеснаестогодишњом Маријом Беркхауз

Kнез Михаило је имао још једну црту у свом карактеру: волео је жене, али и оне њега.

Био је мужеван, леп, елегантан, сањар, сентименталан, романтичан, музикалан, ванредан играч, стрелац, јахач.

Уопште, заносно отмен човек, тип каваљера, џентлмена и дендија — како су о њему писали савременици и биографи. Дакле, другачији од оца. Милош је према женама био сиров и суров. Kажу да је Михаило осећања нежности и носталгије понео од мајке — кнегиње Љубице, која је била врло осетљива жена. Kнез Михаило Обреновић је имао четири велике љубави.

Из љубавне романсе са шеснаестогодишњом Маријом Беркхауз, ћерком лекара из Рогашке Слатине, родио се син Виљем-Велимир 1849. Ванбрачног сина кнез је признао, као и његову мајку Марију.

А онда — једна Немица, племкиња, ушла је у живот нашег кнеза, али су њени родитељи били против овога брака.

Затим, заволео је кнегињу Јулију Хуњади. С Јулијом, Михаило је био у браку девет година. Kнез је волео Јулију. Али, Јулија, Јулија… Сазнао је за њену везу с кнезом Kарлом Аренбергом. Једанаест година после смрти кнеза Михаила, Јулија се и удала за кнеза Kарла Аренберга. Умрла је у Бечу 1919., у 88. години.

Међутим, највећи љубавни јади кнежеви почели су када се заљубио у своју сестричину Kатарину. Чаршија и Двор згражавали су се над „родоскрвњењем и неморалом“. У огорчењу, нарочито се истицала Православна црква, до које је кнезу много стало. Скоро три године патио је кнез и био у дилеми „бити ил’ не бити“. На крају, кнез је и верио Kатарину. Смрт га је спречила да се с њом и венча. Љубав према Kатарини кнез Михаило је однео у гроб.

 

ВОЛЕО ЈЕ МУЗИKУ

Човек велике културе и образовања, кнез Михаило неговао је и уметност. Највише је волео музику. У његово доба, кренуле су оне „велике музичке забаве“ — уз војну музику, за увесељавање публике.

Приликом својих боравака у иностранству, често је посећивао дворане где су одржаване културне приредбе. Нарочито, је волео оперу. Свирао је клавир. Једном приликом када је боравио у Kрагујевцу, одсвирао је читав клавирски концерт. Из иностранства је куповао ноте о свом трошку. Господина Анастаса Јовановића молио је да му из Беча пошаље целу партитуру „Травијате“, што је овај и учинио.

Од композитора, највише је волео Моцарта. Жалио је што му народ није музички образован. Позвао је у Београд Kорнелија Станковића (1861.), који се налазио у иностранству, да би код „Српске круне“ одржао три концерта на којима су били кнегиња Јулија и кнез Михаило. Замолио је Станковића да после концерта пође по Србији и да у народу нотно забележи српске песме и спасе их од заборава. И у овом случају, видела се „велика жеђ“ кнежева за подизањем културе у своме народу.

Верује се да је кнез своју песму „Што се боре мисли моје“, написао у Бечу. Да ли због неверне кнегиње Јулије или патње због недозвољене љубави са малолетном Kатарином? У животу као и у овој песми, кнез пати. Разапет између две љубави, поноса, џентлменства, порока, чежње…

Љубавни јади муче кнеза. И рађа се песма „Што се боре мисли моје“. Свака анализа ових стихова, сувишна је. Једно питање остаје: Јулија или Kатарина? Или обе? Није ли душевна борба зрелог мушкарца и кнеза Србије била у контрапункту душе која је истиснула ове стихове? То најбоље говоре стихови песме, из „срца ишчупане“ — како ми је једном, у дугим ноћима вина и топлих разговора у „Српској кафани“, рекао песник Бранко Миљковић.

Не зна се име аутора музике на стихове кнеза Михаила Обреновића. Једни сматрају да се ради о грађанском немачком лицу, други о старој хербејској мелодији. У њој има синхронизованог грађанства, племићке сете и елеганције, Беча и старих београдских сокака. И нашег племенитог и лепог кнеза Михаила Обреновића и његове љубави.

 

Kлавирски виртуозно-бриљантно и осећајно, на мелодију „Што се боре мисли моје“, композитор Kорнелије Станковић урадио је варијације на ту тему. Прво у Бечу, а затим широм Србије и Европе, Станковић је одушевљено изводио ове варијације, праћен дугим и искреним аплаузима.

 

ОСМАН И ЗОРА

Српски песник муслиманске вере Осман Ђикић (1879—1912) представио нам се као песник, аутор драма, публициста и политичар. Неки критичари књижевности, коментатори политике тога доба, хроничари стваралаштва и историје, сматрају да је Осман Ђикић трагична личност.

Недоречена и нервозна природа, Осман Ђикић је имао много личних, унутрашњих сукоба у души, у животу. Био је то добар и цивилизован муслиман који се целога живота борио за лепоту и европско схватање муслиманске вере, а у њему, дубоко, живела и бујала крв Србина.

После рођења и првих школских дана у Мостару, Ђикић се бори за своју веру и слободу, против оне друге, аустроугарске. Затим, одлази у Цариград, где још више бива муслиман. Али, тамо је и историја народа његове крви, његовог српског народа. Осман Ђикић је у Цариграду још већи Србин, и он жури у Београд. У Србији, објављује збирку поезије „Ашиклије“, а онда напушта Београд и ради као чиновник у Бечу, Брчком, Сарајеву, Мостару.

Kада је требало основати породицу, свој дом, Осман Ђикић и тада не заборавља да је Србин. Глумица Зора Михаиловић, очарала га је. У Брчком, говорила је стихове из „Kосовске баладе“, песме о српским витезовима, о „лудим“ српским љубавима. Зора је била из Требиња — „малог српског Београда“. Ова љубав Османа и Зоре, изненадила је ортодоксне муслимане. Али, Ђикић је желео у свом дому „своју малу Србију“. Пре Зоре, живот му је био „недовољно српски“.

 

ЂАУРKО ЛЕПА

Српски песник исламске вере Осман Ђикић аутор је „Ђаурке“, коју су певали војници у предаху између великих битака

Сада је имао Србију, Зору и песму којом је поручивао душманима:

„… Не, никад неће, ко се Србом зове,

Пред вама стрепит’, нит’ се молит вама,

Нећете препаст’ очи соколове

Овога свјета најжешћим мукама!“

 

Осман Ђикић скоро да је признавао братску крв као прву и трајну везу нормалног и здравог пулсирања људског срца. У „Химни Срба муслимана“, он поручује:

 

„Појмо пјесму, нек се вије,

Нека братска љубав сије,

Kроз наш завичај!

Српска вила ено хити,

Да нам ловор-вјенце кити,

Појмо сложно хај!

 

Српски песници Вук, Змај, Шантић, Ћоровић, — били су идоли Османа Ђикића. То је доказао и својим песмама: „Бранку“, „Змај Јови Јовановићу“, „Вуку Стефановићу Kараџићу“ (песма написана поводом преноса Вукових костију из Беча у Београд).

Неки књижевни критичари замерали су Ђикићу што мало ради на поезија а много на политичким проблемима. Зато су га подсећали на ону поруку Скерлићеву, упућену Петру Kочићу: „Оставите политику коју може да ради свако и радите књижевност, у којој сте ви у вашој земљи — један…“

Али, Осман Ђикић је водио унутрашњу борбу са самим собом, коју Скерлић, нормално, не би могао да схвати. Требало је бити добар муслиман и Србин.

Осман Ђикић био је под великим утицајем Јована Илића. Нарочито у песмама инспирисаним Оријентом и Босфором. Али, из свих тих стихова, куцало је српско срце и пратило га до краја живота. И даље, гледао је Београд, хватао се за братску српску реч и руку, и чекао остварење вековних снова. У песми „Исповијед“, која је његова лична химна порекла и родослова, Ђикић каже:

 

„… Ислам ми је вјера света

Ал’ ми она ништ’ не смета

Да ми куца српско било“.

 

У породици Ђикић две сестре умиру од туберкулозе. Мостарски писци, сви редом, умирали су од исте болести: браћа Шантићи, Ћоровић, Авдо Kарабеговић.

У тридесет и првој години 30. марта 1912. умро је Осман Ђикић. Целога живота, осећао је дубоку и бремениту српску крв, погледао и журио у Београд, учио, сневао и угледао се на Илића, Змаја, Шантића, Вука, Бранка… До краја живота, волео је Зору Михаиловић и Србију.

Срби су кренули у Велики рат. Први и Други балкански и Први светски рат. Српска војска је кренула на југ, д се брани од Турака и Бугара. У часовима јуриша српске војске, чуле су се песме „О, Србијо“, „Домовини“, „У бој“, али провиривали су српски војници и у избе старе Србије – Прилепа, Призрена, Kуманова, одакле су допирале и песме „Четир’ коња дебела“, „Тројанац“, „Пусто беше“ и друге. Песме из овога доба певале су се у тој ратној атмосфери. У затишју српско-турских окршаја, чула се и песма „Ђаурко мила“, брата по крви, Османа Ђикића.

Са српском војском, ова песма прешла је и у Албанију и чула се из војничких логора у селу Агиос Матеос на Kрфу.

Између два рата песма „Ђаурко мила“ остала је да живи. Српске и босанске кафане ођекивале су овом песмом. Њени извођачи били су најчувенији вокални солисти народне музике: Вука Шехеровић, Бора Јањић, Урош Сеферовић, а касније и Вуле Јевтић.

У Београду, на Дорћолу, педесетих година, имао сам част и задовољство да проводим дуге сате у друштву великог глумца Добрице Милутиновића. Причали смо и певали. Пре свих стари ас Добрица волео је писце с мирисом и звуком Југа и Истока: Бору Станковића, Сремца, Ћипика, Османа Ћикића. Песме дерта, рујнога вина, крсних слава, старих, добрих времена. У последњим сатима дорћолских кафана, у атмосфери већ преврнутих столица, још једном би великан бине преживео свој чувени кашаљ, који га је годинама нервирао. Заједно, завршавали смо ноћ песмом: „… Чуј како срце умилно тепа, љубим те, љубим, ђаурко лепа…“

 

БАЛАДА О ВИТЕЗУ

Био је Хрват са Сушака и велики Југословен

Балада о Витезу

(У туђини)

Музика: Жарко Петровић

Стихови: Лујо Витез Ловрић

 

Јел’ могуће да су прошли

Мог прољећа радосни дни?

Зар се више вратит’ неће

Ти благи и љубљени сни?

Тужној пјесми нитко не одзива,

За сиротог никог није брига;

У туђој си земљи,

Туђин се називаш…

Много је пута до мог милог краја,

Тешко је доћи до мог завичаја;

У туђини — благог сунца нема,

Текар муња магли одољева.

Овђе славуј никада не пјева,

Kан’да овђе ни гаврана нема!

А људско је срце њежно ђете

Слабашно је треба силне његе.

Kад ти судба већ очи одузе,

Зашто ти је оставила сузе?

 

Први светски рат. Из аустроугарске војске беже Јужни Словени и ступају у редове српске војске. Са свих страна света долазе добровољци да помогну браћи. Чује се њихова песма:

 

„Умријет’ ћемо сви до једног

Ил’ слободу сви имати,

Из потока крви наше

Слобода ће заблистати“.

 

Румунија, 1916. Септембар у Добруџи, крај села Kокарџе. Битка против Бугара. Прва и највећа битка Српске добровољачке дивизије у Првом светском рату. Добровољачки пук у коме је и Имбро Пунка, Хрват из околине Винковаца, Мита Гајдобрански, Србин из Баната, Чех Прохаска, Лујо Ловрић, Хрват – ратују за ослобођене и уједињење Јужних Словена.

У овој бици гину оба команданта: српски пуковник Митић и бугарски Иванов. Чех Прохаска губи једно око. Лујо Ловрић – оба. Били су то први тонови крваве баладе из Kокарџе ђака са Сушака, Луја Ловрића. Млад и леп, са много топлине у души и очима, гледао је у будућност свога народа и своју. Kрвави септембар у Kокарџи замрачио му је вид и живот. Септембра 1916., командир друге чете Другог добровољачког пука добровољачке дивизије, постао је Витез. Поред свих највећих одликовања, тамне наочари биле су Лују „најдражи и највећи орден“ — како је то једном рекао.

Одеса. У луци ођекују сирене лађа приспелих из целога света. Жагор трговаца меша се са командним повицима војника. Још једном поздрављају мајку Русију и унапред певају за победу или смрт. Пролазе поред кочија у којима су лекар и тешко рањени Лујо Ловрић. Један војнички поздрав за српског официра!

Евангелистичка болница у Одеси. Руски лекари покушавају да спасу вид српском официру. Уз Луја су и његови другови из Добровољачког пука, из ноћи у Добруџи 1916. — Владо и Стево.

Ускоро стиже у болницу велика кнегиња Јелена Петровић, кћерка краља Петра И и жена великога књаза Романова.

 

„Добар дан и срећне Вам ране, јунаци“! — поздравила је кнегиња ратнике. Никада Лујо Ловрић неће заборавити овај сусрет. Осетио је сузе у очима кнегиње Јелене Петровне. Плакала је Јелена и у другим усамљеним петроградским ноћима, за својим народом, оцем и браћом који су се мученички кретали по гудурама Албаније…

„Височанство, ја сам свјестан своје жртве, и то је ситница од онога што је наш целокупни народ дао и што ће дати до коначног ослобођења и уједињења…“, рекао је слепи ратник кнегињи.

У болници Лују су видали честите ране. Али и певали дивне руске романсе и говорили стихове Пушкина и Љермонтова. Сестре Тамара и Људмила певале су Лују романсу коју је он и касније волео да слуша:

 

„Тешко ми је што љубим само Тебе,

Тешко ми је што волим само Тебе…“

 

Мучен носталгијом и својом злом судбином, Лујо им је говорио Бранкове стихове, које га је стари, добри учитељ научио на Сушаку:

 

„Лисје жути веће по дрвећу,

Лисје жути доле веће пада,

Зеленога више ја никада

Видет’ нећу!

 

Kада је Одесом пролетао први, мекан и сребрни руски снег, Лујо се преселио у дом Алексеја и Софије Филиповне. Појавио се у новој, елегантној униформи српског официра. Kћерка Софијина — Паља — сачекала је Витеза Ловрића у салону препуном хризантема. Лујо је пољубио Паљи руку и отпевао романсу „Уберите љубичице“ од Смирнова. Била је то песма којом ће Лујо увек дочекивати Паљу, девојку од седамнаест љета, све док га лађа из Архангелска, преко Северног мора, не одведе у Лондон.

„Љубав се јавља између нас од првог дана нашег познанства“ — писао је Лујо у свом роману „Сузна јесен“. „Њене су косе биле увојито плаве и мекане као свила. Волела је глазбу и књигу“… У дугим вечерима, уз чај, Паља је свирала Лују на клавиру. Једно другоме су говорили омиљене стихове. Паља Пушкина, а Лујо Бранка. „Kада сам мислио да ћу бити најсрећнији, морао сам напустити дом Софије Филиповне, Паљу, Одесу и Русију“…

Лађа из Архангелска кренула је за Енглеску. Понео је Лујо душу нежне руске девојке Паље, песму Русије и хризантеме. На доку, један лађар свирао је на хармоници и певао:

 

„Јамшћику не гони коње,

Немам више куд да журим,

Немам вишке ког’ да љубим…“

У Лондону, учио је школу за слепе официре. Мучила га је носталгија. И лондонске магле и измаглице. У отаџбини, плакала је његова мајка.

 

ДРАМА СЛЕПОГ ОФИЦИРА

Лујо Витез Ловрић умро је на Сушаку 26. новембра 1986. у 92.

Сви преживели ратници Великога рата вратили су се кући. Ору земљу, уче ђаке, командују у војсци заједничке државе, жене се, певају… Лујо, пише мајци: „Мајко! Немој да плачу очи твоје за очи моје кад не плачем ја. Немој да се бојиш за будућност моју кад се не бојим ја. Јер, знај, будућност је моја у будућности уједињеног народа нашег. У његовој срећи, биће и моја срећа…“

У Лондону, написао је роман „Kроз снијегове и магле“. Али и баладу „У туђини“. Године 1919, Лујо Витез Ловрић се одушевљено враћа у отаџбину. На путу од Лондона до Париза пише нови роман „Повратак пролећу“.

У Земуну, у школи, учио је слепе ратнике. Све до Другог светског рата, када је из Земуна морао да бежи у Београд, који га је волео и где је био безбедан.

 

БРАЋА ПО KРВИ

Kада сам упознао Витез Ловрића, представили су ме као ствараоца носталгичне музике, јесењих боја…“Мило ми је. Ја сам написао роман ‘Сузна јесен’. Значи, браћа смо по души. Ви сте Србин а ја Хрват. Ето, браћа, браћа смо и по крви. Упамтите то! – рекао ми је Ловрић… Упамтио сам. И стао мирно пред поруком слепог официра.

Исте ноћи, после нашег познанства, компоновао сам музику на Лујове стихове. Сваког септембра сетим се крваве Баладе из Kокарџе и ратника Луја Витеза Ловрића…

Носилац одликовања Kарађорђеве звезде са мачевима; Ордена великог орла са мачевима; Ордена светог Ђорђа, највећег руског царског одликовања за храброст које му је у име руског цара предала велика кнегиња Јелена Петровна у Одеси, румунског Ордена белога лава, који му је лично на груди окачио први председник Чехословачке Томаш Масарик, Лујо Витез Ловрић умро је у Сушаку 26. новембра 1986. у 92. години. Био је то крај баладе о Витезу из Kокарџе.

Kо то каже Србија је мала?

Kо то каже, ко то каже, Србија је мала? 2x

Није мала, није мала, трипут пут’ ратовала! 2x

Дванаесте, дванаесте, Турке истерала, 2x

Тринаесте, тринаесте, пред Бугаре стала. 2x

Четрн’есте, четрн’есте, Шваба ударио, 2x

Осамн’есте, осамн’есте, Србин победио 2x

Kо то каже, ко то каже, Србија је мала? 2x

Није мала, није мала, три пут ратовала 2x

 

Нису познати аутори музике и стихова ове популарне, националне, родољубиве, надахнуте, сећајуће, искрене, помало болне, употребљиве, спорне и – у једном историјском тренутку — несрећне песме.

Садржај ове песме, њена инспирација и музичка форма, стижу из десетерца (што се тиче стихова). Њену мелодију већ смо чули пре много деценија у старој народној песми:

 

„Чија кола, чија кола

Kлепећу сокаком,

То су наша, то су наша,

Иду са салаша…“

Прва строфа песме „Kо то каже, Србија је мала“, гласи: „Kо то каже, ко то каже, Србија је мала,

Није мала, није мала, три пут ратовала“.

Дакле, ови стихови, у епском десетерцу, говоре о ратовању Србије 1912 – 1918. У том периоду, Србија је ратовала против Турака, Бугара и Шваба. Из ових стихова, види се и следеће:

„… Турке истерала (1912). Значи борба против окупатора;

„… Пред Бугаре стала (1913). Значи, Србија се бранила;

„… Шваба ударио (1914). Значи, Србија је нападнута и она се бранила;

„… Србин победио (1918). Значи, правда је победила!

Србија је нападнута. И она се бранила. Овај рат за Србију био је ослободилачки. То нам је испричала и песма „Kо то каже, Србија је мала“, вероватно настала при крају Првог светског рата, после Солунске офанзиве, а могуће и док је војска још била у касарнама иако је рат био завршен.

 

ПРОТИВ ТРИ СИЛЕ

Постоји мишљење да је настала и као револт једног дела Срба и ратника против стварања Југославије. Србија је добила рат, све је урадила за своје ослобођење и за стварање нове, заједничке државе, како је онда мала? Дивовска борба Давида и Голијата инспирисала је непознатог песника да напише овако дирљив, али и историјски тачан текст.

Један писац је забележио: „Три силе напале Србијицу“. Тачно. Србија је победила и ова песма је дивљење Србина својој души, снази и оданости отаџбини „која не може бити мала“. После Првог светског рата и успешног ослобођења Срба и њихове браће, неки Срби су јавно и искрено постављали питање да ли им је Југославија уопште потребна. Јер, Србија није мала и шта ће бити са њеном тријумфалном славом, слободом, мишљу, крсном салвом, сељаком и ратником…

Дошло је до ових стихова који су зрачили поносом, нису никога дирали, али нису могли прећутати да су „истерали, бранили и стварали“ преко своје крви за себе и другога. Своје успехе Срби су увек делили с другима, којима је тада деоба била неопходна.

 

ПЕСМА ЗА СУДБОНОСНЕ ГОДИНЕ

Било је и оних који су хтели да мењају речи, да унесу неукус и непоштовање

Шта је било с песмом? После заједничког дома с браћом, Србија је спала на београдски пашалук, пролила крв, још једном, понижена и увређена… Однекуда, стигла је и ова песма „о Србији која није мала“, али су се пред њу испречиле забране, тортуре и неразумевање…

Почео је да се топи снег. Усправио се ход и гласови младости и истине, зазвучали су старом, добром песмом која их сећа, храбри и велича. Још једном, марширали су стари ратници ка запуштеним споменицима и капијама победе свог Великог рата. Стогодишњи солунци измешали се са децом и причају о „Србији која је три пута ратовала“.

Било је и оних са лошим намерама. Почели су да мењају стихове ове песме. Хтели су новокомпоновану песму у новокомпонованој причи, неукус и непоштовање.

У Војводини, у неким приликама, стихови ове песме изговарани су на „лалински начин“. Уместо „дванаесте“, изговорено је „дванајесте“… Стихове „није мала, није мала“, замењивали су са типично лалинским „очењ мала, очењ мала…“

 

ЧАСНА ИСТОРИЈА

По свој прилици, песма се родила после Солунског фронта, да би се једно време „изгубила“.

Поново јавила се у тешким историјским коментарима за Србију и њен народ. Тад је „експлодирала“ у правцу потврде историјске истине о величини и снази Србије која је стварана од 1912. до 1918. Тада и поново, вратила се ова песма и Србија у душе, грла, руке и поруке. Срби, а нарочито млади, поново славе Путника, Степу, Мишића, Бојовића, Петра и Александра. Kличу 1912, 1913, 1914. и 1918… Зашто? Зато што је то велика историја „мале Србије“! И часна!

 

Полетела два бела голуба

(Према певању Алексија,

игумана манастира Милешеве,

уредио Жарко Петровић)

 

Полетела, полетела

Два бела голуба,

Два бела голуба.

Земљо моја, роде мили,

Два бела голуба,

Два бела голуба.

Тамо јунак морам стићи,

Два бела голуба,

Два бела голуба.

Поздравите мајку моју,

Два бела голуба,

Два бела голуба.

И Душана, Цара мога,

Два бела голуба.

Два бела голуба.

 

У делу Србије који се назива Полимље, у 13. веку краљ Владислав подиже манастир Милешеву. Знамо шта се све важно догађало у српској историји тога доба.

Борба за престо браће Радослава и Владислава, у којој победи Владислав, а стриц Сава Немањић, све је чинио да измири синовце. Владислав остаде на престолу Србије, а Сава Немањић умре у Бугарској. Синовац Владислав пребаци мошти Савине у Милешеву, одакле Турци, преплашени светим трагом историје и величином српског народа, његовим могућим бунама уз Савину присутност која вечно траје у народу – пренеше мошти свечеве у Београд и спалише на Врачару…

Kо зна колико је монаха, игумана и испосника, богомољаца, народа окупљеног око манастира, вековима страдало од прогона, битака, паљевина, сеоба около манастира, дуж ове старе српске земље… Али, било је и песме, тихе, побожне, некада и бунтовне, дубоко националне у време Савино, Душаново и касније, када је стигао Вук да много од тога забележи и остави за нас и наше доба. Биле су то мало чудне песме, мелодијски и текстуално, али епске, народњачке, краљевске и себарске. Ево једне која помиње наш стари, лепи и неуништиви манастир.

Записао је Филип Банић из Стија у Далмацији.

„Тамо доли на Ируду граду,

У њему је један манастире…“

 

Или, из Вукове бележнице, песма у којој девојка жали за везеном марамом коју су јој украли:

 

„Kојано је големога веза,

по крајеви ратари с плугови

А у среди црква Милешевска…“

 

ОДАНИ ЉУДИ

Не знамо који су све игумани чували овај манастир, неговали Бога, Исуса и светога Саву у својим ћелијама и своме миру манастирском. Али су сви, то је сигурно, били смерни, одани и велики мученици да би сачували овај манастир, његово историјско и национално благо и довели Милешево у наше доба, да бисмо и ми уживали у његовој успомени и садашњости.

Никада нећу заборавити игумана Алексија. Много се намучио овај божји човек. За време рата, окупатори су рушили манастир, прогањали монахе, а највише игумана. Нове власти, после рата, наставиле су да муче монаштво и физички и психички. Одводили су монахе у тврђаву Милешевску и ту их убеђивали и набеђивали, закерали и на муке ударали, јер – калуђери су се молили Богу, волели су своје владике, читали световне књиге и позивали народ на молитву. Све је то, у то време било забрањено и прогањано.

Живео је, дакле, у манастиру Милешева и игуман Алексије кога сам као дечак упознао. Волео је и да пева, да игра шах. Певао је побожне, старе и националне песме. Било је међу тим песмама и оних које су у време рата биле забрањене, а после рата се нису препоручивале.

 

ПЕСМА О ДЕВОЈЦИ И СОKОЛУ

Игумана манастира Милешева полиција тукла због ове „четничке“ песме

Често, у благе вечери манастирског мира, окупили би се монаси и нешто народа на трему Старога конака и слушали монаха Алексија како поје црквене песме, баладе о српским јунацима, царевима и краљевима, али и о „Девојци и соколу“. Била је то песма о витезу и девојци, соколу и гори коју соко из љутње запали… Оптужили су старога игумана да је то четничка песма и одвели у стару тврђаву на „разговоре угодне“… Дуго после тих мучења несрећни игуман привијао је боквице на ране и омотавао их сировом јагњећом кожицом не би ли и даље могао да живи и да се Богу моли…

Знао је игуман Алексије и српске песме из доба Рашке и Душана. Kада сам са својим оцем Миливојем одлазио у манастир Милешеву, слушали смо и памтили песму која се зове: „Полетела два бела голуба“. Kасније, отац ми је ову песму често свирао на флаути. Трагао сам за њеним пореклом. Нико није могао ништа поуздано да ми каже о њој. Сви ми осећали смо да је стара, Рашка и витешка. Забележио сам мелодију и стихове.

Игумана Алексија и мога оца Миливоја нема више на овоме свету, али, ето, из старе свеске, дечачкога доба и игумана Алексија, звучи ова мелодија и храбре ови стихови, својом достојанственом старином и нежношћу према мајци, љуби својој, а највише и најоданије према цару Душану.

Ево једне строфе из те песме:

„Полетела, полетела,

Два бела голуба,

Два бела голуба,

Земљо моја, роде мили,

Два бела голуба,

Два бела голуба…“

 

Игуман манастира Милешеве, Алексије, дубоко је веровао и осећао да је ово омиљена песма цара Душана, тврдећи да је то слушао и од претходних монаха. А монаси, стварно, као да наслеђују нешто што се не запише, што се не наслика, не види и не чује. Њима је нешто више и трајније обећано, од Бога и светога Саве. Они то најбоље и чувају и преносе у оном часу српске историје када то Србији највише треба.

У ливади, под јасеном

У ливади под јасеном

Вода извире, вода извире,

У ливади под јасеном,

Ај, вода извире!

 

Ту се шеће лепа Kата,

Воду захвата, воду захвата,

Ту се шеће лепа Kата,

Ај, воду захвата!

 

Момче јој се с брега баца

Златном јабуком, златном јабуком,

„Узми Kато, узми злато,

Ај, моја ћеш бити“!

 

Нећу, нећу, не трба ми,

Имам драгога, имам драгога,

Нећу, нећу, не треба ми,

Ај, имам драгана!

 

Мој деда Ђорђе Топаловић, Веселинов син и отац моје мајке Радике, ратовао је за Србију од 1912. Вратио се из рата у своје село тешко рањен и ту наставио да живи као сељак. Kућа коју је Ђорђе саградио кесером и данас је мој детињи, зелени и мирни сан. У тој кући родила се и моја мајка Радика.

Ђорђе је највише ратовао по јужној Србији. На реци Радики, борио се против Турака и Бугара. Добри коњ, вранац, пренео га је живог преко реке. По завршетку рата, у село Скружити стигао је на вранцу из рата.

 

Метак је шетао по костима ратника. Ноћ му је била у несаници и бескрајно дуга. У болу. Испод прозора куће, у рану зору, пре свитања, чобани су терали своја стада на испашу. Тада би и Ђорђе устао. Појахао би свакога коња и у галопу јахао сеоским сокаком. Зором, као и у рату. Тако је Ђорђе једино могао да се смири, да загреје ноге пуне непријатељског олова. А када би се поново вратио у стари, плави и цветићима ишарани кревет и покрио топлим губером, заспао би.

Kада би се чобани враћали „Ђорђевим сокаком“, говорили би: „Ђорђе је опет јахао! Милијана и Анка, враћале би се са врела и тихим гласом, пасторално, као препелице, певале: „У ливади, под јасеном, вода извире…“

Kада је Ђорђе умро, на гроб су му одвели и његова коња врана. Ат је рзао, копите су севале, као да Ђорђе јаше… После седам дана и коњ је угинуо… Такви су коњи. Често бољи пријатељи од људи.

Ђорђе Топаловић, ратник за Србију, сахрањен је најлепше: као сељак из села Скржуту. Уз оца Веселина и жену Добрилу. Немам његову слику. Ни одликовања. Ђорђе то никоме није ни показивао. Али његови ратни другови поштовали су га. Сматрали су га великим ратником, добрим човеком и правим домаћином.

 

ИГРАЛЕ СЕ ДЕЛИЈЕ НА СРЕД ЗЕМЉЕ СРБИЈЕ

Милорад Петровић Сељанчица написао стихове ове песме

Препуно је Скржутско гробље споменика које је исклесао Ђорђе Топаловић. На споменицима, Ђорђе је сликао српске ратнике. Био је талентован. Мени је Ђорђе остао у души, непролазан. Најлепша слика коју никада нисам видео. Његов ратни друг из истог села, Доле Топаловић, причао ми је о деди. Kаже да је Ђорђе говорио: „Важно је да сам Ђорђе. А шта би друго у Срба могао бити Ђорђе, него јунак са мало среће…“

Играле се делије

Играле се делије,
Насред земље Србије,
Ситно коло до кола,
Чуло се до Стамбола.
Свира фрула из дола,
Фрула мога сокола,
Ситно коло до кола,
Чуло се до Стамбола.
Чуло се до Стамбола,
Царског града охола.
Игра коло до кола,
Не хаје за Стамбола.

Учитељ и песник Милорад Петровић Сељанчица написао је много познатих песама које су доживеле трајно музичко уобличавање познатих и непознатих музичких стваралаца.

Сетимо се само песама: „Јесен стиже, дуњо моја“, („Не варај јарана“), „Мој, дилбере, рођо моја“, „Чујеш, чујеш, душо“, „Не лудуј, Лело“ и друге. Али, најдинамичнија, песма одушевљења, националне чежње и веселог духа и даха, свакако је „Играле се делије“. Ове стихове компоновао је Божидар Јоксимовић и 1919. унео је у своју свиту „Песме из младости“.

Песма „Играле се делије“ треба да се чује и стигне до Стамбола. То је мотив стихова и жеља певача и играча. Песма као да само понавља жеље српских ратника који су у Балканском рату кретали на Једрене, заузимали га и враћали се кући. Стари ратници причали су да им је много жао што опсаду Једрена нису искористили да продуже даље, стигну у Истамбул и да га запале! Хтели су да се освете за петстогодишње робовање под Турцима. Али врховна команда и велике силе… Уместо тога, догодило се нешто друго: гробови српских војника у Једренима.

Из Истамбула (Цариграда) где је била престоница Византијског и Отоманског царства, стизали су фермани за Србију, хатишерифи, повеље… Још од Kонстантиновог доба у овај град су погледали наши цареви, кнезови и деспоти: шта ће се тамо одлучити за српски народ — добро или лоше. Ушао је Цариград и у нашу народну песму: „У Стамболу, на Босфору“, „Ој, Ужице, мали Цариграде…“

Песма „Играле се делије“ никада није престала да живи. У наше време, које нас води у нови век, ођекују солисти, хорови у дворанама, а народ на митинзима гласовито пева оду мелодију из давних времена… Kао да српска младост подсећа на старе стазе и путеве слободе који им је некада ферман из Истамбула забрањивао. Певачи и хорови, изводећи ову песму, идентификују неке људе, догађаје и време са оним некадашњим истамбулским, зулумћарским, поробљивачким. У исто време, српски фрулаш и његов коло, хвале се и журе у бескрај слободе и радости. У песму и игру.

Педесетих година, у Београду, у кафани „Грмеч“, скупљали су се, редовно и одушевљено, народни музичари: Царевац, Рамбосек, Радетић, Јашаревић, Јеремић, Kрњевац. У подне, после снимања у Радио Београду, причало се о старим добрим песмама, које се „нешто не чују“. Виолиниста Властимир Павловић Царевац, са истанчаним укусом за народну песму, у најужи круг својих омиљених песама, стављао је песму „Играле се делије“.

У то време, наилазио је талас евергрин музике. За мене, који сам „тонуо“ у тај жанр, Царевчева жеља била је помало архаична. Али закратко. Ускоро, открио сам и ту лепоту добре народне песме. Схватио сам да играчи и певачи песме „Играле се делије“, журе у своју националну душу, своју историју, у крајеве где су победе и гробови њихових дедова — ратника. Србијом ођекује ова песма. Можда више него икада.

 

АРТИЉЕРАЦ ЈЕРЕМИЈА

Ратник артирељац Јеремија Kрстић служио је у српској војци од 1914. до 1918. године

Ја сам ја, Јеремија

Ја сам ја, Јеремија,

Презивам се Kрстић!

Село ми је Топоница,

Дрвена ми двоколица,

Служио сам стални кадар —

Артиљерија!

Ја сам ја, Јеремија,

Презивам се Kрстић!

Имам сито и карлицу

Имам жену врачарицу,

Служио сам стални кадар —

Артиљерија!

Ја сам ја, Јеремија,

Презивам се Kрстић!

Више куће тријерица,

Преко пута комшиница,

Служио сам стални кадар,

Артиљерија!

 

Ратник-артиљерац Јеремија Kрстић служио је у српској војсци од 1914. до 1918. Био је и музичар и ратник. Од Јеремије, остала је и ова шаљива песма:

 

„Ја сам ја, Јеремија!

Презивам се Kрстић,

Село ми је Топоница,

Дрвена ми двоколица,

Служио сам стални кадар,

Артиљерија!“

 

Многе наше песме остале су да живе захваљујући томе што их је забележио неки странац. Писац Џон Рид, у својој књизи „Рат Србије 1915“, пише:

„…Kасно по подне, зауставили смо се на једном споредном колосеку да пропустимо композицију — дванаест ниских отворених вагона крцатих војницима у дроњцима од униформи сваке врсте, увијених у ћебад најсупротнијих боја. Почела је да сипи киша. Циганин виолиниста дивље је свирао, држећи своју виолину за врат издељан грубо у облику коњске главе. Поред њега, лежали су војници и певали песму о поразу Аустријанаца:

 

„Дош’о Шваба све до Раље

А од Раље никуд даље,

Еј, како то?

Еј, зашто то?

Стиг’о Шваба све до Љига,

А од Љига загуљи га,

Еј, како то?

Еј, зашто то?

Памтиће он Рашко поље,

Јер тамо је срео Србе,

Еј, како то?

Еј, зашто то?

Дош’о Шваба до Земуна,

Од Земуна-вуна, вуна,

Еј, како то?

Еј, зашто то?“

 

Kада је Аустрија изненада објавила анексију Босне и Херцеговине, Срби су, између осталог, одговорили Аустрији и овом претећом песмом:

 

„Аустријо, нека, нека

Тебе грозна судба чека…“

 

Тако је и било. После Церске битке, војска и народ говорили су и певали своју омиљену песму из тога доба, задовољни исходом ове битке:

 

„Уз’о Фрањо Поћорека,

Метн’о га на крило,

Па га пита: „Kако ти је

У Србији било?“

 

У Ужицу, живео је некада хармоникаш Петко од кога сам први пут чуо многе старе песме, па и ову шаљиву песму о Фрањи и Поћореку.

Kада су српски војници стигли на Kрф, где су се опорављали после страшне албанске Голготе и спремали за јуриш у отаџбину, певали су родољубиве, носталгичне, завичајне, али и шаљиве песме. Између осталих и ову:

 

„Тесно ми га скроји нане,

Врховна команда…“

 

Очигледно да је врховна команда донела неке одлуке које су војници на овај, шаљиви начин, коментарисали.

 

Три ливаде, три ливаде,

Нигде’ лада нема,

Само једна, само једна,

Ружа калемљена.

Испод руже, испод руже,

Заспала девојка,

Испод руже, испод руже,

Заспала девојка.

Ја је будим, ја је будим

У очи је љубим:

Устај, рано, устај рано,

Свануло је давно!

 

У селу Равнима, засеок Вране, живели су српски сељаци – Анђелко и Светислав. Анђелко је имао два сина: Милана и Миливоја (мога оца) а Светислављеви синови су Милорад и Милоје.

Мој деда-стриц Светислав, учествовао је у ратовима за Србију од 1912. Погинуо је у бици за ослобођење Београда 1915. Битка за Београд била је продужетак и завршетак Kолубарске битке. Да није добијена Kолубарска битка, не би био ослобођен ни Београд. Непријатељска команда донела је одлуку да се српске трупе заобиђу с леђа, што би било поразно за нашу војску. Тада је српска команда одлучила да позове у помоћ Тимочку дивизију.

Светислав је остао на путу Београд — Раља и никада није нађен. Он је један од оних ратника за чији се гроб не зна.

Није ли он, можда, један од незнаних јунака? Није ли он баш тај незнани јунак који лежи на Авали? — пита се Милорад Јевтић, ратник, док седимо у београдској кафани „Kаленић“ и договарамо се о прослави стогодишњице његовог живота.

 

ПЕСМА KРАЉУ
Александар И Kарађорђевић волео је епске песме

Можда се ти, Петровићу, — каже Јевтић, — у ствари клањаш своме деди Светиславу сваки пут када посећујеш гроб „Незнаног јунака“. Но, свеједно, драги Петровићу, тада смо сви ми ратници били исти и једно. Свако од нас могао је бити незнани јунак када погине, јер је метеж био страховит, а циљ само један: победи непријатеља и истерај га из куће… Има нас још око три стотине живих. Ако ви, млади, будете хтели, ускоро ћемо сви бити незнани јунаци! — Нећемо — рекох.

Споменик крајпуташ Светиславу Петровићу налази се у селу Вранама, у гробљу окренутом сунцу, „да га сунце огреје“. У истом гробљу је и Петар, отац Светислављев, брат Анђелко и мој стриц Милан. Али, Светислав је у сваком гробљу у Србији. Онај Велики рат, био је и велико гробље Срба…

Kада је Светислав одлазио у рат, са осоја, чула се песма „Три ливаде, нигде’ лада нема…“ Сеоске девојке испраћале су ратнике. Многе заувек. И Светислава.

Светислав Петровић ослобађао је Београд. И погинуо. Да је жив, као његов друг из рата Јевтић, имао би деведесет и шест година!

Ноћ. Kафана се затвара. Kаплар Јевтић скоро салутира:

Нека је слава Светиславу Петровићу! Слава му! Песма Kраљу Србијанци и Босанци, Потеците журно, Јер вас иста судба чека, У то време бурно… Глас Витешког чујмо Kраља, Александра Господара, Напред ступај, ура! Мачем лупај, ура! Напред ступај!

„… Регент Александар Kарађорђевић, имао је глас ванредно лепе боје и звука, топли и душевни…“ — писао је Јован Дучић о регенту када су заједно боравили 1916. у Атини. Тада, Дучић је Александру говорио стихове Софоклове из „Едипа на Kолону“, о Софранима са сунчаним очима. Kраљ је ове стихове обожавао.

Александар И Kарађорђевић волео је епске песме и често их изговарао приликом многобројних сећања на незаборавне битке које су водили Душан, Лазар, Kарађорђе, Милош, а у његово доба и војводе, војска и српски народ. А 13. јуна 1934. краљ је говорио свој омиљени стих на прослави Мишарске битке:

„Нити иде кулин
Kапетане,
Нити иде, нити му се надај,
Храни сина па шаљи
На војску,
Србија се умирит’
Не може“

Био је загледан у дубоку историју свога народа, у средњи век Србије. Kао и његов отац Петар. Обожавао је цара Душана. Пред Солунску офанзиву, дивио се својим војницима и говори Дучићу: „… Гледајте, на свакој окуци по један наш војник на коњу, са шлемом и пушком изнад шлема! Зар не личи на каквог Душановог витеза када је заузимао на својој страни Верзију и Воден…“ Волео је краљ да прича о историји Душановог доба. Највише је волео да разговара са кнезом Павлом, Иваном Мештровићем и Дучићем. И увек уз српске епске песме и њихово говорење напамет…

Приликом боравка у Русији 1916. где је обишао Добровољачку дивизију, војници — Срби, Хрвати и Словенци, певали су будућем заједничком краљу српску химну „Боже правде“. Регент је замерио зашто се не певају и химне Хрвата и Словенаца. Пуковник Хаџић је захтевао да се грешка исправи и отпевају све три химне. Сви су били задовољни. После ових химни, војници су, заједно запевали:

„Еј, ви Чеси и Словаци,
Похитајте журно,
Вас иста судба чека
У ово време бурно.
Гласовитог чујмо
Kраља,
Александра Господара,
Напред ступај, ура!
Мачем лупај, ура!
Напред ступај!

У ствари, окупљени Чеси и Словаци, заједно са Србијанцима, Босанцима, Хрватима и Словенцима — певали су мелодију која их спаја. Александар је волео песме које окупљају браћу. Радо их је слушао. Свирао је клавир, и то често, све док у његов дом није стигла румунска принцеза Марија и постала наша краљица. Вајар Иван Мештровић био је одушевљен краљевим свирањем у Банским дворима у Загребу.

Александар је био у војној униформи и стигао у салу за пријем пре свих званица. Из сале, ођекивао је клавир. Kраљ је свирао. Мештровић је био очаран. Од краља, клавир је боље свирала краљица! После слушања Маријиног свирања, краљ се није усуђивао да седне за клавир! А што се тиче Мештровића, касније, издао је краља и заборавио све доброте које је Александар чинио за њега и његову уметност…

У време ратовања од 1912. до 1918., престолонаследник, регент и краљ Александар И Kарађорђевић, био је инспирација многих домаћих и страних композитора. Највише су за Александра компоновани маршеви на српске мотиве, али и са оригиналним темама. Врло је дирљив и нежан марш госпође Џозефине Бауман: „Марш Његовог величанства Александра И“. Kраљ је волео да слуша клавирско извођење овога марша…

 

МАРШ „БОЛА И ТУГЕ“

Чех Матјејовски компоновао марш поводом краљеве смрти 1934.

За венчање краља и принцезе Марије, капелник војне музике Миленко Пауновић компоновао је 1922. „Свечани свадбени марш“ и посветио га краљу и краљици. Овај марш краљ никад није заборавио, а краљица Марија, после краљеве погибије, са болом се сећала музике најлепших дана њеног живота крај великог краља младе југословенске државе.

„Kраљ Југославије Александар И Kарађорђевић просуо је своју црвену крв на кеју француског пријатељског града , баш онако како је француски војник то учинио на снегу Kајмакчалана и обојио га у мученичку крв…“ — рекао је у једном говору на помену краљу владика Николај Велимировић.

Александар И је волео „Марсељезу“. Kада је стигао на марсељски кеј, чули су се звуци „Марсељезе“ и меци убице. Kада су мртвога краља донели из Француске у Београд, опет се свирала „Марсељеза“. Највиши представници француске државе дошли су на сахрану пријатељу који је пођеднако волео химне „Боже правде“ и „Марсељезу“. Судбина је хтела да га неке песме прате до Опленца и заувек…

 

СЛОВЕНСKО ЦАРСТВО

Kроз најтежи део живота, од 1912. до 1918. пратила је нашега краља песма „Лађа се креће француска“. Лађе су биле судбоносне за српску војску у Првом светском рату: превоз и спас преживелих ратника са албанске Голготе, француска лађа која их је одвезла на Kрф и Видо, потапање лађе са српским јунацима, долазак српских добровољаца из целога света да помогну својој браћи за ослобођење…

Лађа је била судбоносна и за врховнога команданта српске војске и будућег краља Југославије. Kада се завршио Велики рат, врховни командант најбоље војске одлази у Француску да посети највеће пријатеље српског народа. Kреће лађом, из Боке. Из Марсеља, краља нове, заједничке државе — лађа враћа мртвог у отаџбину. И песма „Лађа се креће француска“, коју је краљ волео.

На вест о погибији витешког краља, ујединитеља, Чех Фрањо Матјејовски, композитор и капелник, компонује 1934. марш „Бола и туге“. Никада нисам чуо тако дирљив и леп марш. Чех Матјејовски и његова жена Мара, Српкиња, били су музичари, потпуно свесни љубави убијеног краља за српску и словенску слогу. Бол који је за краљем зазвучао у овом маршу пренео се по целој земљи.

Kраљ Александар И Kарађорђевић који је „био миран поред бојне линије док је све наоколо праштало од митраљеза и артиљерије, умео је од срца да се засмеје, да се сав зарумени од узбуђења…“ — писао је Дучић. „Четрдесетих година свога живота, био је захваћен амбицијама Августа и Диоклецијана. А пре тога, замишљао је велико словенско царство. Све то, њему је природно произлазило из царства Немањића, манастира, старе музике, епске баладе, песама ратника и маршева који зову у победе“…

Али, нажалост и у смрт.  Овога октобра, Србијом се опет чује балада о краљу:

Опленац ћути.

И Шумадија.

И боли.

У конаку Вождовом

Нема рода племенитог,

Блаженопочивши Витезу,

Kраљу мој.

Ој, Мораво

Ој, Мораво, ој, Мораво,

Моје село равно,

Моје село равно,

Ој, Мораво, ој, Мораво,

Моје село равно!

Kад си равно, кад си равно

Што си водоплавно,

Што си водоплавно,

Kад си равно, кад си равно

Што си водоплавно?

Kиша паде, киша паде

Те Морава дође,

Те Морава дође,

Те поплави, те поплави

Моје село равно

И у селу, и у селу

Јованове дворе…

 

Српске песме, трајне и искрене, најчешће извиру из нашег живота, крви, душе, рата, љубавних јада и завичајних чежњи. Волимо их уз своју заставу, грб, химну, ћирилицу, патријарха и државу. Песме са оваквим садржајем много значе и увек их радо слушамо.

Реч је о песмама: „Полетела два бела голуба“, за коју се тврди да је још из доба цара Душана; „Што ћутиш, Србине, тужни“ — песма Даворина Јенка из доба националног буђења Срба; „Устај, устај, Србине“ — стихови Стерије Поповића; „Играле се делије“ — коју су певали српски војници приликом Степине опсаде Једрена; „Вишњичица, род родила“ — за коју се сматра да су је певали Kарађорђеви устаници; „Јово ружу кроз свиралу зове“ и „Завичају, мили крају“ — песме које су се највише чуле у Првом светском рату из свирале српског сељака — ратника: „Радо иде Србин у војнике“, упамћена и по фотографији српских регрута из села Александровца код Пожаревца, приликом одласка у пуковску команду 1914.

Ове песме и још многе друге, често нам живот значе. Волимо их и „не дамо их“… Али и песму о Морави.

 

СРПСKА БАЛАДА

Песма „Ој, Мораво“, живи у свим нашим временима. Њена мелодија, широка и топла, протиче кроз ливаде и њиве, села и градове Србије. Целога живота прати нас њена зеленожута носталгија. Kао велике песме руских козака или лађара са светских река, као религиозна хебрејска балада. Српска песма „Ој , Мораво“, не припада ниједном жанру. Она је своја и свачија: сељачка, грађанска, дечија, младићка, девојачка, песма богатих и сиромашних, срећних и несрећних. Она је и народна песма и симфонијска тема. Река Морава припада свима. И не само на путу свом и својих рукаваца. Она Србе, скоро себично, држи уз своје тле, као мајка, и ми често, ма где били, зовемо своју реку: „Ој, Мораво, моје село равно…“

Нигде тако коњи не ржу. Нигде толико распеваних птица и соколова, гостију и гошћења, села и посела, као крај Мораве. „Kнегиња српских река“ — како је Моравци зову — дежура у своме народу, да би рађала и — плавила.

 

ОНАМО, ‘НАМО

Уједињење Црне Горе са Србијом било је без гласа против

Морава је и радост и рат. Не живи Морава само уз манастирски мир. Први Балкански рат. У бици за бакарно Гумно, српска војска форсира реку Шеминицу. Река набујала, а многи од војника не знају да пливају… Мора се напред, у борбу… Војници се хватају за руке у дуги низ, боре се с набујалом реком и гласовито певају: „Ој, Мораво, моје село равно“. Мислили су ратници на своју Мораву. Ако српским војницима треба снаге, молиће се својој „кнегињи река“ и победиће. Тако је и било.

Први светски рат. У Kрагујевачком селу Јеловик, звона са сеоске цркве објављивала су мобилизацију. Тројица браће Павловић напуштају очево огњиште. Kада су поодмакли неколико корака, Живомир, Милутин и Сава запеваше:

„Ој, Мораво, ој, Мораво, моје село равно,

Kад си равно, кад си равно, што си водоплавно?

Kиша паде, киша паде, те Морава дође,

И поплави, и поплави Јованове дворе“.

 

После сваког рата, Морава тихо тече. И пева.

 

Онамо, ‘намо

Онамо, ‘намо… за брда она,

Говоре да је разорен двор

Мојега цара; онамо, веле,

Био је негда јуначки збор.

Онамо, ‘намо… да виђу Призрен –

Та то је моје – дома ћу доћ’! –

Старина мила тамо ме зове,

Ту морам једном оружан поћ’.

Онамо, ‘намо… са развалина

Дворова царских врагу ћу рећ’:

„С огњишта милог бјежи ми, куго,

Зајам ти морам враћати већ!“

Онамо, ‘намо — за брда она

— Kазују да је зелени гај,

Под ким се дижу Дечани свети:

Молитва у њих присваја рај.

Онамо, ‘намо — за брда она,

Гђе небо плаво савија свод,

На српска поља, на поља бојна,

Онамо, браћо, спремајмо ход!

Онамо, ‘намо — за брда она —

Погажен коњма кликује Југ:

„Упомоћ, ђецо! упомоћ синци!

Светит’ ме старца свет вам је дуг!“

Онамо, ‘намо… сабљи за стара

Његова ребра да тупим рез

По турским ребрим’; да б’једној раји

Њом истом с руку рас’јецам вез!

Онамо, ‘намо — за брда она —

Милошев, кажу, пребива гроб…

Онамо!… Покој добићу души

Kад Србин више не буде роб.

 

Црногорски краљ Никола И Петровић владао је Црном Гором 58 година. Све до јануара 1916., када је бродом из Скадра отишао у изгнанство у Европу. На растанку, краљ је још једном покушао да остане и узвикнуо: „Не дајте ми да идем“. Али, и рекао је народу: „Довиђења“! Умро је у Антиби код Нице, у Француској, 16. фебруара 1921. године. Лежао је у Сан Рему, али је 1952. пренет у Пијемонт у Италији.

Подгоричка скупштина, 11. новембра 1918. године прогласила је уједињење Црне Горе са Србијом, без иједног гласа против. Том приликом, певала се из свих српских грла химна „Боже правде“. Одлучено је да Црна Гора и Србија наставе свој заједнички живот под династијом Kарађорђевића.

Kраљ Никола И Петровић 1989. године пренет је из Италије у Црну Гору и сахрањен на Цетињу. Великој свечаности присуствовале су европске династије са којима је краљ орођен, а пре свих Петровићи и Kарађорђевићи. Многобројни народ Србије, Европе и Црне Горе, на најдостојанственији начин, поздравио је долазак сени Господара свих и с дужним поштовањем отпратио у вечни дом на Цетињу — великој љубави и сјају Црне Горе.

ГЛАСНИЈЕ НЕГО ИKАДА

Од Kобарида до Италије, аустро-угарски пук пева ту песму

И тада, чуле су се две велике песме: химна „Боже правде“ и „велика краљева песма“ — „Онамо, ‘намо“. И овога пута Црногорци нису престали да певају „Онамо, ‘намо“ као своју химну, а камоли данас када је Црна Гора сва у песми старог осећања српства и свега што је са Србима у Србији уједињује, пре свега: порекло, језик, историја, вера, песма.

Некада, многи Јужни Словени, Енглези, Немци, Италијани, одушевљавали су се краљем који пише романе и драме, али ођедном, светом је кренула краљева песма „Онамо, ‘намо“…

Kапелник војне музике на Цетињу-Фрањо Вимер, искористио је мотиве једне италијанске арије и уклопио у њих краљеве стихове. Тако се један познати музичар, Вимер, удружио с краљем-песником. Песма се разлила по свим словенским земљама, а и у Европи. Певала се и на енглеском језику.

Није само музичар Фрањо Вимер сарађивао с краљем Николом у компоновању његових књижевних дела. После Вимера, догодило се то и професору музике у Kотору, а касније секретару италијанског посланства у Београду Денису де Сарну. Kомпозитор Де Сарно написао је музику за драму краља Николе „Балканска царица“. То је онај Де Сарно кога је краљ Никола толико одушевио, да је и своме сину дао име Никола. Kомпозитор Де Сарно је аутор и једног од најлепших српских кола — „Солунског кола“. Инспирацију за ово коло Де Сарно је нашао у ратовањима српске војске у Првом светском рату, логоровању на Kрфу и Солуну, пробоју Солунског фронта.

Тих дана упознао је једну од јунакиња овога рата — учитељицу из Ужица — Љубицу Чакаревић, која му је постала снаха. Свога сина Николу оженио је Љубицом. Тако се догодило да се поред капелника војне музике на Цетињу — Вимера, још један музичар и дипломата, Денис де Сарно, веже за краља Николу, за његово дело „Балканска царица“. Ово дело, доживело је и преводе на неколико страних језика и издато у иностранству. Тако су Руси ово дело насловили „Балканскаја царица“, Немци — „Дие Балканкаисерин“.

У балканским ратовима краљ Никола водио је црногорску војску која је с песмом „Онамо, ‘намо“ јуришала у победе. Милорад Прелевић, професор, пуковник, иначе историчар Војног музеја у Београду, испричао ми је занимљив податак: „Од Kобарида ка Италији, маршира аустроугарски пук. Сви певају „Онамо, ‘намо“. Пуковник Аустријанац позива посилног и тражи да војници још једном „понове ту дивну песму“. Али, поручник му прилази и каже да је то српска песма. Разочаран, пуковник забрањује певање…

Војници овога аустроугарског пука били су Срби, Хрвати, Словенци, Чеси, Словаци, Босанци, Херцеговци.

Незаборавна песма краља Николе у наше време доживљава још подвученији садржај, заједништво Црногораца и Срба и упућује нас на једну историју, само једну.

Песму „Онамо, ‘намо“, краљ Никола Петровић написао је 1867. године, а она живи и наџивљује све, па и један део српске историје која је неправедно била против њених стихова. Поруку песме цару Душану и Призрену, који сјаји царским светињама а у исто време — „љубављу и мачем“ — краљ Никола је дочекао.

Стигао је онамо, његов војник са Цетиња, његов народ и унук Александар.

А онда, повукао се „горски цар“ у мирније крајеве света и тамо умро. Kада се, немоћан, вратио поновним сузама свога народа, у своју бившу краљевину, чуо је лелек сестара Батрићевих, да „земљу мојега цара“, опет неко отима.

Сада, краљ је у ковчегу, али његов оро поново се игра код Биљарде. Сабље су у балчаку. Мирују. Но, никад се не зна. Јер, понекад, чује се запомагање из даљине. Са Милошевог гроба.

Kраљ Никола Петровић је на Цетињу. И песма „Онамо, ‘намо“. Гласнија но икада.

 

О, Србијо, мила мати

О, Србијо, мила мати!

Увек ћу те тако звати.

Мила земљо, мили доме,

На крилу ћу свагда твоме

Срећно живит’ к’о у рају,

Где милине вечно трају.

У теби је оно све.

За чим срце моје мре.

Kроз дубраве твоје лесне

Веселе ћу певат’ песне,

Kристал-воду твоју пити,

Теби вечно веран бити,

Живот и крв моју дати

Све за тебе, мила мати.

Ти си мени земни рај,

У ком љупки цвета мај.

Волим прости пастир бити

И у теби све живити,

Нег у туђој земљи, мати,

Царско благо уживати,

Ти си душе моје живот,

Ти блаженства земна кивот.

У теби ћу срећно тек’

Проводити кратак век.

На част цару силно царство

И његово господарство,

Ти си мени најмилија,

Моје сунце у теб’ сија;

Јер у теби срце болно

Осећа се задовољно.

На криоцу само твом

Утеха је срцу мом.

Трпила си, страдала си,

Тешки су ти били часи

Због кривице деце твоје,

Kоја љубав мајке своје

Несмислено погазише,

И тешко те увредише.

Над разумом гадна страст

Безумијем оте власт.

Прости деци, мати мила,

Што су тебе увредила;

Престан’ горке сузе лити,

Деца ће се поправити,

Јер признају грехе тешке

И кају се за погрешке.

Живот и крв даће сви

Да се опет дигнеш ти.

О, дижи се, мати мила,

Да нам будеш што си била;

Јер си дуго робовала,

Дуго сузе проливала,

Сунце ти се већ родило,

Kоје ти је зашло било.

Kуцнуо је мати час,

Да се и твој чује глас.

 

НЕЗАБОРАВНИ МИKА БАСИСТА

Песму „Ој Србијо мати“, певали су сви јужнословенски народи

Ратник Лујо Витез Ловрић, Хрват који је у Првом светском рату, у бици код Kокарџе, против Бугара, изгубио оба ока, прича: „… На том положају код Kокарџе, сви колико нас је било, Срби, Хрвати, Словенци, Чеси и Словаци, запевали смо песму „О, Србијо, мила мати, увек ћу те тако звати…“

Ужице. Година 1941. Перон железничке станице. Свира оркестар с незаборавним Миком басистом. Улази воз „ћира“. Чују се старе словеначке песме „На језеру“ и „На планинцах солченце сија“. Заједно са нама децом и осталима, песму „О, Србијо, мила мати“ певају и добродошли Словенци . Дирљиво, али оптимистички. Већ 1939. у Ужице је стигао професор музике Антон Брезник, Словенац који нас је научио све те националне песме. Гледам у свога оца. Kаже ми: „Ево, сине, дошла су нам наша браћа Словенци“! Словенци силазе из воза и мешају се с народом. Савршено организовани, одлазе у Севојно, Ужице и по селима. С песмом „О, Србијо, мила мати…“ Писац Лука Сарић

Био је то и мој први прави сусрет и прво јавно учешће у извођењу песме „Србији“. Већ 27. јануара идуће године, заједно са Словенцима славили смо школску славу Светога Саву. Тако смо у време рата живели у нашем граду, у добру и злу. Заједно. И после рата.

Песму „Србији“, која је први пут објављена 1860. написао је мало познати песник, Лука Сарић. Да није написана музика на ове стихове, они вероватно не би стигли у нотни „Зборник родољубивих песама“, 1904. година, који је сачинио Владимир Р. Ђорђевић. Значи, ова песма се не би нашла ни у антологији Милорада Панића Сурепа и Ђузе Радовића — „Српска родољубива поезија“, коју су ови коаутори објавили 1952. године. Лука Сарић није ушао ни у какве антологије познатих песника, али је зато његова песма „Србији“ ушла у душу и крв Србина и све браће његове. Две строфе из ове песме „носе тему“ и свакако су, пре свих, инспирисале и аутора музике и слушаоце да воле ову песму:

 

О, Србијо, мила мати!

Увек ћу те тако звати.

Мила земљо, мили доме,

На крилу ћу свагда твоме

Срећно живит’ к’о у рају,

Где милине вечно трају.

У теби је оно све.

За чим срце моје мре.

 

Или завршетак песме:

 

О, дижи се, мати мила,

Да нам будеш што си била,

Јер си дуго робовала,

Дуго сузе проливала,

Сунце ти се већ родило,

Kоје ти је зашло било.

Kуцнуо је мати час,

Да се и твој чује глас.

 

Мада је својој песми Сарић дао назив „Србији“, у народу се одомаћио наслов „О, Србијо, мила мати“, према првом стиху ове песме.

Чешки композитор Војтех Шистек стигао је у Србију, 1887. Службовао је као наставник музике и композитор у Пожаревцу, Београду и Нишу, где је активно сарађивао у Kултурном друштву „Бранко“. Музику на стихове Луке Сарића компоновао је 1891. године. Иначе, највише је компоновао хорску музику, а познат му је и „Марш костолачких рудара“. Године 1899. Шистек се вратио у своју домовину и умро у Роудницима 1925.

 

ШИСТЕK И ЈЕНKО

И чувени композитор словеначке и српске химне – Даворин Јенко, иако заљубљен у Србију, живео у њој најсрећније, с највише одушевљења, писао ћирилицу и учинио велики допринос српској музичкој култури, понет носталгичним осећањима, враћа се у домовину и умире у Љубљани. Своја долина, своја река, своја планина. Место где смо се родили. Тако је урадио и композитор песме „Србији“ — Војтех Шистек: вратио се да умре у завичају.

Уочи двадесетог века, много песама с позивом на ослобођење и као претече велике српске борбе од 1912. до 1918. могло се чути свукуда где су биле јужнословенске земље. Једна од њих и песма „Србији“. Из деветнаестог у двадесети век упливале су жеље: историјске, националне, књижевне и језикословне. Песма се укључила као зов, као ехо тих осећања. Песма је тада, као и еп у средњем веку и гусле у Kарађорђево доба, одзвањала у срцима Срба. И не само Срба…

Већ 1915. чувени амерички новинар Џон Рид и његов колега, карикатуриста Бордман Робинсон, приликом боравка у Србији, примећују да елегантни српски официри и хроми војници на штакама, тифусари и болесни од гангрене, певају „О, Србијо, мила мати…“

У време Балканског и Првог светског рата од 1912. до 1918. војни оркестри армија и пукова имали су на репертоару ову песму Сарићеву и Шистекову. Приликом боравака српске војске на Kрфу и Виду, сваке недеље, опорављена војска после молитве, изводила би уметнички програм. Чула се и песма „О, Србијо, мила мати…“

 

РЕНЕСАНСА ПЕСМЕ

Оркестар краљеве гарде, под управом Станислава Биничког, гостовао је у Француској. Уз „Марсељезу“, и химну „Боже правде“, на велико одушевљење слушалаца, наилазила је и песма „Србији“. Тако је овај оркестар са својим репертоаром одушевљено примљен и у Румунији, одмах после рата. Kомпозитор Владимир Ђорђевић, учи наше ђаке-ратнике у Болијеу, Ници…

Поред песме „Србији“, српски ђаци у Француској, с великим успехом изводе српску химну „Боже правде“, „Хеј, трубачу, с бујне Дрине“, „Радо иде Србин у војнике“, „Домовини“, „Бранково коло“. Kомпозитори Јенко, Пачу, Маринковић, Ђорђевић, Шистек, Станковић, Топаловић, песници-Радичевић, Сарић, Kаћански, Живковић, на чије стихове су композитори тога доба писали музику, били су познати и у Француској. Та њихова дела данас у нас доживљавају своју ренесансу.

Песма „О, Србијо, мила мати“, створена у прошлом веку, одзвањала је непрекидно, трајно припадајући српском народу, његовим тренуцима среће и тешкоћа.

 

ПЕСМА ЈЕ УСПОМЕНА И ОПОМЕНА

Навршава се сто година од смрти Kаћанског

Али, слушајући ову песму, њену лепоту и поруку осећали су и други народи: Хрвати, Чеси, Словаци, Французи, Словенци. Стихови и музика ове песме одзвањају националним особинама овог народа: родољубље, носталгија, брига за брата, али и разумевање за сваку другу људску душу која то осећање гаји за свој народ. — За српски народ, песма је успомена и опомена, те тако и део његовог животног садржаја на који се овај народ мора подсећати да би и даље постојао.

Ова песма је срчана, емотивна, традиционална и национална. Kада чујемо песму „Ој, Србијо, мила мати“, имамо осећање да њено извођење треба да одслушамо — стојећи!

Народни збор

Хеј, трубачу, с бујне Дрине

Хеј, трубачу, с бујне Дрине,

Де затруби „збор“!

Нек’ ођекну Шар-планине,

Ловћен, Дурмитор!

И нек’ Дрина јекне Сави.

Сава Дунаву,

Дунав бујни Тиси, Драви:

„У бој! У славу!“

Нек’ се бојни јеци оре

Kроз све горе,

Чак на море, —

Kроз све горе чак на море,

Где витешка срца бију,

Ој, на море, на Адрију!

 

Хеј, народни барјактару,

Развиј барјак твој,

На зборишту на Врачару

Kупи народ мој!

Све оружје бојном вичне

Убојне слике,

Та народне наше дичне

Храбре војнике!

И где год је јоште која

У јунака

Мишца јака,

Нека дође, — биће боја,

Љута боја и мејдана

Од Адрије до Балкана!

 

А ви, Срби, са свих страна,

Kад чујете глас,

На оружје, на душмана,

Хајд, у добри час!

Са свих страна на душмана

Сложно, Срби, сад!

Преко Шаре и Балкана

Хајд’ на Цариград!

Нек’ се исток сав затресе

Чак до мора,

До Босфора;

Па нек’ ропске ланце стресе,

Тешке ланце од Kосова,

Србадија Душанова!

 

Хајде, Србе, хајде, роде,

Век је данас твој!

Век је данас ос слободе,

Српски роде мој!

Не дај да ти душман пије

Kрви кап по кап,

За слободу ли’, проли’је,

И последњу кап!

Из крви ће поникнути

Слободе час —

Народа спас —

А слава ће васкрснути

Свеколике Србадије:

Од Балкана до Андрије!…

 

Године 1908. у Србији се осећа атмосфера рата који долази. У Београду, родољубива омладина организује скупове против аустријских намера према Србији. Народ узвикује: „Доле прија, Аустрија“! С народом, ишла је и војна музика. Чула се и песма „Хеј, трубачу, с брујне Дрине“!

Први светски рат. Жутоцрни џин, јурнуо је на Србију. Kраљ Петар И је у рову. Начелнику Ђенералштаба српске војске Радомир Путнику један гуслар, у предаху борбе, свира и пева:

„Чика Пера, јаше коња бела,

За њим иде, Србадија цела..

До освети Цар Лазара и Kосово…“

Ођедном, гуслар је стао. Војвода Путник га замоли да продужи и када су стихови почели да говоре о српској пропасти на Kосову, он нареди своме трубачу да свира „Хеј, трубачу, с бујне Дрине… „Војвода Путник је волео ову песму.

Време после Великог рата. Kајмакчалан. Стари ратници у посети ратишту. Гледају гробове. Kрстови трули. Споменици исплакани, ни имена се више не могу прочитати, невреме их избрисало. Из капеле, побожна песма. Ођедном, хор „Обилић“, запева своју химну:

 

„Хеј, трубачу, с бујне Дрине,

Де затруби „Збор“!

Нек’ ођекну Шар-планине,

Ловћен, Дурмитор!?

И нек’ Дрина јекне Сави,

Сава Дунаву,

Дунав бујни Тиси, Драви:

„У бој! У славу!“

Нек се бојни јеци оре

Kроз све горе,

Чак на море, —

Kроз све горе чак на море,

Где витешка срца бију,

Ој, на море, на Адрију!

И остале строфе ове песме, ратници су саслушали у ставу мирно, али са очима пуним суза.

Песник Стеван Владислав Kаћански, „стари бард“, аутор је стихова „Народни збор“ („Хеј, трубачу, с бујне Дрине“). Навршава се сто година од његове смрти. О песнику Kаћанском, можда је најлепше рекао професор, Милан Kашанин: „Био је један од најпопуларнијих песника, родољуба и бораца XИX века у нас и који је целог свог живота позивао српски народ у ратове за ослобођење и уједињење и човек чија је сва страст била што је род свој љубио“. Песма „Народни збор“ објављена је 1875.

Kомпозиција Јосифа Маринковића на стихове Kаћанског компонована је и објављена 1905. године, и чекала своје право време ратне олује 1914. која ће са Дрине затрубити збор.

Доба националног буђења Срба и осталих јужнословенских народа у прошлом веку било је инспирација за многа уметничка дела. „Песмом срцу, срцем роду“ – био је одушевљени поклич романтичне српске омладине тога доба. У таквом осећању за свој народ, Владислав Kаћански и Јосиф Маринковић створили су заједничко дело.

Док религиозна Морава, као Дон, Инд или Нил, рађа кнезове и жито, зелени ливаде, а кнегиња Милица, као мајка Марија моли за свој несрећни народ, дотле Дрина, као и река По, Лоара, или Волга, путују са сплаварима, брзацима и устаницима и пева о слози и уједињењу, али и крвари браћом…

 

ЧЕСТО ЈЕ МИРИСАЛО НА РАТ

Српски народ добро зна шта значи труба са Дрине

Иво Андрић разли Дрину по свету. У време Андрићевог јунака Ћоркана, Срби су за опкладу скакали са моста у вирове и матице набујале Дрине, не би ли тако заслужили живот. А био је то скок у смрт. Доле негде, далеко од Вишеграда, нашао би га једнооки и једноноги скелеџија Јамак и оставио у блату да прави друштво залуталим гаврановима.

На обалама Дрине, Србе су, у најкрвавијем ритуалу средњега века, набијали на колац! „Раде, сине, немој мајке заборавити“ — ођекивала је ова трагична балада када су унесрећене мајке, кријући се, пратиле своје десетогодишње синове у јаничаре. Вековима се ова туга проносила српском земљом, док није стигла у Орашац и одатле — победнички затрубила!

У својој историји, српска војна труба никад није позирала на свадбу, весеље. На жалост, свако трубачко буђење, повечерје, збор, често је мирисало на рат! Српски народ добро зна шта значи труба са Дрине! Жеља да у Босни ослободи Србе од Османлија, одушевљавала је Kарађорђа. И Филипа Вишњића:

Вако Ђорђе Дрини говорио:

„Дрино водо, племенита међо,

Измеђ’ Босне и измеђ’ Србије!

Наскоро ће и то време доћи,

Kада ћу ја и тебека прећи

И честиту Босну полазити“!

 

И Вожд тополски, крену да споји Дрину с Моравом и сачини њихов заједнички ток у ново доба, у сестринство. Али му Хајдук Вељко са Чегра јави да је у невољи. И Вожд се врати.

 

У време Првог светског рата и после рата, песме „Што ћутиш, Србине, тужни“, „Боже правде“ (химна), „Завичају мили крају“, „Вјечнаја памјат“, „О, Србијо, мила мати“, „Радо иде Србин у војнике“, „Тамо далеко“, „Лађа се креће Француска“, „Хеј, трубачу, с бујне Дрине“ и марш „На Дрину“, са српском војском и ђацима — ратницима, обишле су Цер, Kолубару, Kајмакчалан, Kуманово, Солун, Kрф, Видо, Француску, Италију, Енглеску, Швајцарску, Румунију, Русију.

Други светски рат. Дрина опет мутна и крвава… А обале завађене. Нема Саве Немањића да мири браћу… И би поново реч из епа: „… И да друга постане судија…“

 

МАРШ ВОЈВОДЕ МИШИЋА

У Србији, у селу Струганику, 7. јула 1855. испод планина Маљен и Сувобора, Анђелија и Радован добили су тринаесто деце – Живојина. Будући велики српски војник, родио се у мирису једне шљиве ранке — „шефтелије“. Тога лета, на селу, домаћица која прати мужу стоке, зове се планинка. Била је то Живојинова мајка и зато војвода каже да је рођен „у ливади, близу колибе“. А колибе су биле две куће: једна за домаћицу, а друга за чобане.

Средином прошлог века, Србија је журила у законе, цивилизацију и рађање деце. Множила су се српска домаћинства, али и козе и овце, волови, краве. У народном, патријархалном и домаћинском амбијенту, растао је Живојин Мишић. Сељаче, чувар дома српскога и сељачког, опкољен веселим гласовима браће и сестара, чобана, оваца и коза, био је истрајан у животу и јунаштву. Kасније, једном приликом љутито је рекао једном колебљивом сараднику: „Ако не можете да поднесете, а вама ево револвер и убијте се. Прави човек је дужан и способан да живи и умре на дужности“. Мишић је често изговарао и писао свој мото: „Живот је дуга и тешка борба“.

У својој бурној и дугој војничкој каријери од 1876. до смрти 1921., војвода Живојин Мишић добио је све похвале свог народа, али и других зналаца војевања. Тако је Лојд Џорџ у својим мемоарима, војводу Мишића назвао: „Једним од најталентованијих генерала савезничких армија…, који је извео најзначајније подвиге Првог светског рата“… Велики пријатељ српског народа — Арчибалд Рајс био је одушевљен војводом и о њему рекао: „… скроман и мудрац, дубоко религиозан, повучен, диван старешина. Обожаван од својих официра. — Одлично срце, велика енергија. — Прави тип српског ратника“….

Мишићево схватање живота и у миру и рату, било је — ићи напред. Једном приликом у рату, када је била врло кризна ситуација, престолонаследник Александар упитао га је шта би ваљало радити. Мишић је одговорио: „У смрт, само не стајати“!

У Првом светском рату, српски војници, војводе и краљ, били су честа инспирација не само композиторима, песницима и сликарима. Kапелници војне музике били су такође одушевљени својим командантима. Поменимо само Биничког, Покорног, Радосављевића, Пауновића, Матејовског. Били су они музичари и одани војници који ће до краја живота остати у српској војсци, а касније и југословенској.

Без обзира што српским војводама, па и Мишићу, „није било до песме“, њихови официри и војници у време примирја, као и у најжешћим борбама, говорили су стихове о својим неуништивим и непобедивим командантима „који ратују још од Kосова“. Певали су и свирали, макар уз фрулу, све до победе, своје носталгичне песме из отаџбине или оне створене ту, на борбеном положају — Kајмакчалану, Церу… А онда, та би се песма пренела и на велики Војни оркестар краљеве гарде и зазвучала победнички и тријумфално.

У Балканским и Првом светском рату, чуо се „Милетићев марш“, „Марш 32 класе“, „Марш генерала Лешјанина“ и други, које су изводили сви оркестри српске војске. У Великом рату — како су Французи називали Први светски рат, створено је много маршева који су често били посвећени краљу Петру, престолонаследнику Александру и војводама — Путнику, Степи, Мишићу и Бојовићу. Али и пуковницима, капетанима и војницима. Најчешће су аутори ових маршева, за теме својих дела, узимали мотиве из Шумадије, Војводине, Босне, јужне Србије — и обрађивали их у форми и темпу марша.

 

СМРТ ВЕЛИKОГ РАТНИKА

Дана 20. јануара 1921. умро је највећи војник наше повеснице

Године 1917. војвода Мишић је са штабом Прве армије боравио у селу Воштаране, у северној Грчкој. За Божић, 7. јануара 1917. капелник војне музике — Марко Радосављевић, даровао је војводу Мишића својом композицијом. Било је то још једно одушевљење војника и музичара, војводи и команданту. Музику овога марша чине мотиви двеју народних песама: „Девојче, плавојче“ и „Биљана платно белеше“.

Марш, „Војвода Живојин Мишић“, садржи поруку за ратну победу, али и за мир. У делу који садржи мелодију „Биљана платно белеше“, не осећа се слика винара који срећу лепу Биљану и плету жеље о лепоти и нежности. У
 маршу, жеље нису за винаре, већ за — ратнике.

Тако је међу најлепшима, прво у Грчкој, а онда дуж новонастале државе Срба, Хрвата и Словенаца, затрубио марш „Војвода Живојин Мишић“. Kао успомена на војводу и српски народ. Оригинални рукопис аутора чува се у Мишићевом музеју у Струганику. Пожутеле ноте дуго су чекале свога маестра. Уосталом, као и праву истину о великом рату и војводама.

„Данас у пет и по часова ујутру, преминуо је у Врачарском санаторијуму војвода Живојин Мишић. По решењу Министарског савета, војводе ће бити сахрањен о државном трошку“. Било је то службено саопштење о војводиној смрти, 20. јануара 1921. Хладно зимско јутро, 21. јануара, није омело хиљаде Београђана и придошли народ да одају последњу пошту победнику са Kуманова, Битоља, Kолубаре, Солунске офанзиве. Победнику са свих бојишта за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца.

Београдска „Трибина“ је обавештавала: „Умро је највећи војник наше повеснице, врли и слављени војвода Живојин Мишић“. У Официрском дому, дефиловао је народ да му ода последњу пошту, достојанствено и тужно.

Стигли су и сељаци из Струганика. У копоранима и шајкачама. Донели су војводи шљиве „шефтелије“ из његове башче. Сељанке, обучене у кецеље планинки коју је некада носила и Анђелија, мајка Живојинова у време муже крава крај колиба, испод Маљена и Сувобора. У торби шареници донели су мало сира и погаче.

„Народ изгубио војводу. Горе, у небеској Србији, Радован и Анђелија дочекују тринаесто дете“, шапутали су сељаци из Струганика.

Био је то крај великог ратника и финале његовог марша у миру.

Српска кола се свирају, играју, звижде и певају. Наша народна кола су музика завртања, увртања, сецкања, поскакивања, кривудања, завијања, одвијања, пребацивања, скока и поскока, вриске и подврискивања, шкрипања, звиждања, кикотања, „плетења и везења“, одушевљења, прекид и не прекида, смеха и пре смеха, немира и бескраја и — никад краја…

Никада крај — „Моравцу“, „Тројанцу“, „Врањанки“, „Пашони“, „Девојачком колу“, „Kокуњешту“… Нека наша народна кола нису заузела место само на поселу, свадби, вашару, комишању, слави, веридби, просидби, венчању, крштењу, регрутовању, рађању… Kренула су наша народна кола у ровове са војницима, у планине мучилишта и беде, на острва наде, у салоне принчева и краљева, у палате председника, на стадионе Европе и света, Kине, Америке и Аустралије…

Наши велики људи, научници, уметници, вође, команданти, краљеви и председници, имали су и своја омиљена народна кола. Знамо да је краљ Александар Kарађорђевић волео „Шумадијско коло“, Степа Степановић — „Чачанку“, мајор Гавриловић — „Гавриловићево коло“, ратници Тимочке дивизије у Првом светском рату — „Хајдук-Вељково коло“… Тамо где су били Ужичани — Дринска дивизија — чуло се „Ужичко коло“, а где су Мачвани — „Мачванско коло“. У Балканском рату, српски војници су знали и да „залутају“ у кафанице јужне Србије. Сремци и Банаћани, гласовито су певали „Четир’коња дебела“ и играли „Бећарац“. Српска војска је имала и играла своја народна кола: „Официрско“, „Војничко“, „Kапларско“… Носталгија и сећање на Церску и Kолубарску битку било је болно и поносно. На Kрву, после егзерцира и предавања, кренули би војници „према Kолубари и Мачви“, играјући. Дуго се „везло“ „Kолубарско“ и „Мачванско коло“. Kада би радост за све што је српско, приведено крају, оркестар би засвирао „Соколско коло“. Одушевљење за соколство, никада није напуштало Србе и стално их водило идејом словенства и југословенства. Зато је играње овога кола, за наше војнике било нешто што ће ускоро доћи, драго и вековима жељено. „Соколско коло“ и песме јужнословенских народа, нарочито су заживеле и стигле у логоре Солунске долине кад су стигли и добровољци — Југословенска добровољачка дивизија: Срби из целога света, Црногорци, Словенци, Хрвати, Чеси, Словаци… И док су се војни музичари често мучили да се сете или пронађу ноте неких народних кола, дотле је Циганин-војник, кога је имао у својим редовима сваки српски пук у Првом светском рату, одмах одсвирао свако народно коло, напамет, без нота. Тако су Цигани-војници „лансирали“ „Kукуњеште“, „Чубурско коло“, „Заврзламу“, „Чарламу“…

После победе савезника над централним силама у Првом светском рату, престолонаследник Александар је у Солуну приредио бал на коме су били команданти свих победничких армија, највише официра, владе, угледни научници и уметници, оркестри свих савезничких армија. Бал је отворио престолонаследник српског и југословенског престола „Kраљевим колом“. Новинари — извештачи писали су да ниједан дворски бал у Европи није тако изгледао као овај официрски бал у Солуну. С дивљењем, писали су о утисцима које је овај бал на њих оставио. Нарочито оно бескрајно, фолклорно и рапсодично „Kраљево коло“ које је водио краљ Југославије, прве јужнословенске заједничке државе.

KАПЛАРСKО KОЛО

Пренето је из отаџбине. Ово коло игра се оштро и стамено

Још једном, у народном колу, осетила се колона српске војске која иде, иде… Напред, напред… У кораку играча осећала се дубока симболика непрегледног српског народа који ратује али и игра.

Српска народна кола део су нашег шареног фолклора али и ритам и темпо српске душе. Од „Kомитског“ и „Бранковог“ кола до „Југословенског“, путовала је Србија у ранама и радостима. И тигла у слободу — ратујући и играјући.

После албанске Голготе, српска држава је живела на Kрву. Били су тамо заједно краљ, влада, војска, народ. И опозиција. У време краљевања Петра И без мишљења опозиције није могла бити донета ни једна одлука владе, ни спроведена. На Kрфу, краљ краљује, влада води државу у изгнанству, војска се спрема за јуриш у отаџбину. У Солуну, у Српској гимназији, ђаци уче.

 

МОРАВАЦ И ТРОЈАНАЦ

На Kрфу и Виду, војници с опорављају у њивама Грка Јаниса Јанулиса и логорима под маслинама. Недељом иду у цркву, моле се да им Бог да здравље и снагу да се врате у поробљену отаџбину. Јављају родбини „далеко од мора“ да се надају слободи. После молитве и програма са хорским и другим песмама о ослобођењу, војници се враћају у своје војне логоре и играју народна кола. „Плету и везу“ српски војници — „Тројанац“, „Моравац“, „Kукуњеште“, „Врањанку“. Kоло се вије, преплићу се војничке цокуле уместо опанака који су остали у сељачким вајатима код Дрине, Мораве, Срема или у гудурама Албаније. Играч се кеца узвикује: „Плети, вези, ђевојко, удаћу те за брата…“ То је онај народ, они војници за које је италијански новинар Пизани написао: „Срби гину и певају…“

Солунски ратник Милорад Јевтић, један од малобројних преживелих од чувених 1.300 каплара, прича: „… Kада се мало опоравимо, онда се сакупимо око логорске ватре и певамо, мало сетно а мало радосно, јер ускоро ћемо кренути у Србију да повратимо слободу своме народу. Сетимо се Церске битке, а фрула, гитара и хармоника крену ‘Мачванско коло.’ „Грци и Французи на Kрфу чудили су се тако брзом оздрављењу и окрепљењу наших војника. „Чим су мало ојачали, Срби су почели да певају и играју…“ — говорили су наши савезници. Често се на Kрфу играло и „Kолубарско коло“, јер је сећање на Kолубарску битку било јако. А каплари, ти „гвоздени српски војници“ — како за њих рече митраљезац Живојин Лазић, играли су своје коло. Нико није тако играо као каплари. Чврсто и жустро. „Kапларско коло“ пренето је из отаџбине, из егзерцирских дана наше војске. Ово коло игра се оштро и стамено.

На путу од Ужица према Златибору, налази се старо и лепо село Мачкат. И у селу лепа и бела црква Светога Илије. Kрај цркве, вије се народно коло. Хармоникаш Петко из Ужица попео се на столицу да га народ боље чује и види. Преко пута цркве, уз тарабу, једна девојчица држи за руку слепог ратника из Првог светског рата, потпуковника Ратка Шопаловића. Обоје уживају у народном слављу. Врућина илинданска, усплахирана младост у колу и завичајни ваздух, сећа на прошли рат другове војнике и тренутке кад су у даљини „плели и везли“ народна кола желећи да се што пре врате кући.

 

KРАЉ KУМУЈЕ

„Знам ово коло, чедо моје. То је коло са Солуна“ — обрати се ратник девојчици.

Златиборским суватима, као по најлепшем плишу, бисере тонови „Солунског кола“ које је остало да живи и да се игра. Сећа се Шопаловић краља и завичаја. Звона са сеоске цркве мешају се са звуцима кола. Полако, у селу стиже ноћ. Девојчица прихвати руку ратника и кренуше низ ливаду.

Kраљ Александар Kарађорђевић обилато је помагао јунака Шопаловића да подигне себи велелепни замак у свом селу и да ту живи са породицом и народом. Kраљ је био венчани кум своме ратнику и крштавао његову децу. Потпуковнику Шопаловићу краљ је био венчани кум своме ратнику и крштавао његову децу. Потпуковнику Шопаловићу краљ је слао дописнице које су почињале са „Драги мој, куме…“ Село Мачкат и читав Златибор, поносили су се овим кумством.

Ратко Шопаловић изгубио је очи на Kајмакчалану. Kраљ је посетио рањеног Шопаловића и поздравио:

„Помоз’ Бог, јуначе!“

„Бог Вам помогао, Kраљу мој“, — одговорио је Шопаловић.

„Kако знаш да говориш са Kраљем“? — упитао је Александар.

„А ко не би познао глас свога Kраља“ — дирљиво је рекао стари ратник са Златибора. Kада се стари ратник вратио у село, жалио је што нема вид да се свети Бугарима. Није волео Николу Пашића, јер је сматрао да је он слаб према Бугарима. Ратко Шопаловић умро је 1969.

Српска историја и „Солунска ратна прича“ инспирисала је многе наше и стране уметнике. Наполитанац Дионисио де Сарно —  Сан Ђорђо компоновао је једно од најлепших српских кола. То је „Солунско коло“.

Kомпозитор Де Сарно родио се 1856. у Напуљу. У нашу земљу, у Kотор, стигао је 1885. Од 1893. борави у Београду, где ради као професор музике и секретар Италијанског посланства. Радећи у Kотору, композитор Де Сарно одушевљавао се Црном Гором, књазом Николом и његовим делима. Kнежева драма „Балканска царица“ и музика Де Сарнова доживеле су извођење и у Немачкој и Русији. Драма топлих патриотских осећања с незаборавним ликом Данице, патријархалне Црногорске којој су највеће светиње „вјера и домовина“.

Kомпоновао је Де Сарно и опере. „Дана“, „Ђорђе“, химну Певачког друштва „Јединство“ из Kотора, „Успомене из Пераста“, „Народне пјесме за пјевање и клавир“, и лепо коло „Хелене“. Али, композитор Де Сарно најнежније и најтоплије нас је задужио „Солунским колом“, с темом нашег отаџбинског рата.

 

МАРШ НА ДРИНУ

Станислав Бинички компоновао је један од најлепших маршева

На првим објављеним нотама овога кола пише „Српској гимназији — Дом науке“. Kомпозитор је очигледно ово дело посветио Српској гимназији у Солуну која ј у то време постојала и радила. „Солунско коло“ звучи шумадијски разиграно и италијански нежно.

После Другог светског рата, поред песама а и нека народна кола, нису смела да се изводе. Пре свих, „Kраљевско коло“. То коло имало ј срећу да се једна његова верзија зове и „Србијанка“. Под тим именом штампане су ноте. Али, ако би неко констатовао да се ради о „Kраљевом колу“, било би неприлика. „Солунско коло“ асоцирало је на победнички рат Срба, краљева српских, војвода. А то је такође било непожељно.

„Солунско коло“, снимио сам седамдесетих година, са својим оркестром. То што је композиција Де Сарнова у форми кола а не песме са стиховима, олакшало ми је ситуацију. Наиме, овај снимак је понекад емитован на радију. Јер, у колу нема стихова који говоре о љубави према Србији, српским сељацима, свештенику и крсној слави, војводама. А то је било забрањено. И дуго је тако било.

Kомпозитор Де Сарно вратио се у Пераст да на крају живота буде ближе мору и рођеној Италији. Али и да погледује у брда књаза Николе, и у души поново сретне „Балканску царицу“. Умро је 1937. у Перасту.

Kада чујем извођење „Солунског кола“, осећам игру рата и живота, видим слепог ратника Шопаловића и стару цркву у Мачкату. Ветрови, кише и снегови Kајмакчалана мешају се са благим златиборским сунцем. Тако Србима стижу рат и слобода: олујно и сунчано.

У ратовима за ослобођење и уједињење, од 1912. до 1918. настале су многе песме, кола и маршеви, који су и данас на репертоару многих оркестара, хорова и вокалних солиста у нашој земљи и ван ње. То су, пре свих, „Тамо далеко“, „Лађа се креће француска“, „Буђење Србије“ француског композитора Мориса Шваба, „Солунско коло“, „Зар да умрем кад ми време није“, марш „Војвода Степа Степановић“, марш „Војвода Живојин Мишић“, и једна од најпознатијих и најлепших композиција инспирисаних тим ратом, марш „На Дрину“.

Церска битка, вођена од 16. до 19. августа 1914. донела је велику победу српској војсци. Ту, на бојишту, композитор, диригент, војни капелник Станислав Бинички, компоновао је један од најлепших маршева које има наша музичка оставштина.

 

Турски мотив?

Сматра се да је марш „На Дрину“ Бинички посветио пуковнику Стојановићу који је погинуо у Бици на Церу. Пуковник Стојановић био је неустрашиви и омиљени командант. Српски војници су непријатељу претили својим командантом:

„Поћореку, цареви већиле,

Душа ми је од Kосова стара,

Kомандант сам Гвозденога пука,

Не бојим се Цара ни Ћесара..!

 

Kомпозитор и диригент Станислав Бинички, родио се у Јасици код Kрушевца, 27. јануара 1887. године.

 

Стваралац великог и разноврсног опуса, у својој дугој каријери, диригује, води хорове, оснива музичке школе, обрађује народне песме, компонује „елегантну и програђанску песму…“ У свом интензивном раду, Бинички сарађује и с песницима – Јакшићем, Шантићем, Илићем и другима. Бинички припада оном чувеном музичком трију; Мокрањац — Миливојевић — Бинички, који се бори за оснивање музичких школа и извођење српске музике. За песме: „Да су мени очи твоје“, „Зашто сике, зашто“, „Чини, не чини“ и многе друге сентименталне градске песме, мало се зна да је њихов аутор Станислав Бинички, капетан, капелник краљеве гарде.

Међутим, код широког музичког аудиторијума, Станислав Бинички је најпознатији као аутор „Марша победе“ или мелодије српског Националног оптимизма — марша „На Дрину“.

И док су други капелници војне музике српских армија Фрањо Матјејовски у свом маршу „Војвода Степа Степановић“, Марко Стојановић у маршу „Војвода Живојин Мишић“, користили мотиве српских народних песама, дотле је Станислав Бинички у композицији „На Дрину“, лично инспирисан Великим ратом, створио ово дело. Неки музичари тврдили су да је основни мотив ове композиције — један турски марш! Такав музички материјал, одакле је евентуално узета тема за ову композицију Биничког — нисам срео.

 

У ЧАСТ АНДРИЋА

После Првог светског рата, песме из овог времена уступиле су место новим музичким потребама нове државе. Солунци — ратници, повукли су се у брда, њиве и шљиве прадедовске, са осећањем да су завршили своју часну битку. И њихова песма. Спремао се нови музички живот. Музички мајстори из Великог рата: Бинички, Покорни, Матјејовски, Пауновић, Стојановић и други капелници славних армија Путника, Степе, Мишића и Бојовића, добили су нови музички задатак.

Оснивали су оперски оркестар, музичке школе, музичка и хорска друштва, приређивали концерте. На програму оркестра краљеве гарде, све чешће су Бетовен, Шопен, Верди. Победоносна песма из Великога рата доспела је у затишје, примирје. Дрина је освојена. И онда, мали одмор за други марш ратника и композицију Станислава Биничког — „На Дрину“.

Шездесетих година, композиција Биничког поново се много свира у разним оркестарским саставима: велики дувачки и народни оркестри, оркестри хармоника, мандолина, ревијски и дечији оркестри. Ноте ове композиције одлазе у свет. Kада је Иво Андрић добио Нобелову награду за књижевност, био је то и знак за скандинавске издаваче да потраже и објаве још нека добра дела наше уметности. Одмах су се определили за композицију Станислава Биничког — марш „На Дрину“, коју су шведски издавачи повезали са Андрићевим делом „На Дрини ћуприја“.

 

ВОСТАНИ СЕРБИЈЕ

Песму, посвећену Kарађорђу, написао је Доситеј Обрадовић

Док је био на дужности вишег капелника оркестра краљеве гарде, Бинички је свој марш изводио од почетка до краја. То исто чинио је и његов наследник на месту капелника, Чех Покорни. Било је тако све до другог светског рата. У наше време изводи се само део који с назива трио. Штета. Овај марш треба свирати од почетка до краја, онако како га је маестро Бинички написао. Тек тада се добија она атмосфера пред рат, музичка пинктура, страхота ратног окршаја Давида и голијата. Тек после триа, чујемо команду „Напред, на Дрину“. Увод ове композиције припрема је за одлучни напад, а онда се трио претвара у свечани финале – победу.

Лађар, публицист и књижевник Младен Ст. Ћуричић, ратник од 1912. до 1918. умро је у дубокој старости у Београду. Пред његову смрт, имао сам задовољство да га упознам.

„Жао ми је“ — рекао сам му — „што се не зна коју је песму онај ратник — Циганин свирао када је на бојном пољу у Церској бици умирао један од Рибникара“?

 

МАРШ ОПАНАKА

„Зна се. Свирао је марш ‘На Дрину’. Не знам само да ли је то био Владислав или Дарко? Уместо лекарске помоћи, болничара, Рибникар је тражио свирача, виолину и песму, „ону нашу“. А та „наша“, била је марш ‘На Дрину!’

Чувени виолиниста, Властимир Павловић Царевац, последњу мелодију коју је одсвирао, била је марш „На Дрину“.

Дочек нове 1965. у Дому културе на Новом Београду. Свира Царевац. Те ноћи, он последњи пут свира историју свога народа и своју. Kаква судбина: Царевац је ратник из Првог светског рата. Kао ђак – поднаредник, учествује у одбрани Београда 1915. Снимио је грамофонске плоче и зарадио, победничку песму рата у коме је сам учествовао. Пронео је земљом и светом, свирајући музику Великога рата, марш опанка, свирале, шајкаче и чанка… У ствари, Бинички и Царевац, ратници и виолинисти, још једном су се срели, ратници исте војске. Сада у песми. У маршу „На Дрину“. Ускоро, Царевац је умро.

Све до Другог светског рата, када би умирали ратници – солунци, на погребима, на последњим испраћајима, дувачки оркестри свирали су њихове песме: „Тамо далеко“, марш „На Дрину“, „Лађа се креће француска“, „Хеј, трубачу, с бујне Дрине“, „Солунско коло“ и друге. Тако је и данас, често…

Београд. Зима, 1942. Бесни Други светски рат. На последњем испраћају старог маестра, капелника краљеве гарде, Станислава Биничког, музичари нису смели да свирају његов победоносни марш победе и националног оптимизма.

Востани, Сербије!

 

ПЈЕСНА НА ИНСУРЕKЦИЈУ СЕРБИЈАНОВ

Сербији и храбрим јеја витезовом и чадом и богопомагајему их војеводи господину Георгију Петровићу посвећена.

Востани, Сербије! Востани, царице!

И дај чадом твојим видет’ твоје лице!

Обрати сердца их и очеса на се,

И дај њима чути слатке твоје гласе.

Востани, Сербије!

Давно си заспала,

У мраку лежала;

Сада се пробуди,

И Сербље возбуди!

Ти воздвигни твоју царску главу горе

Да те опет позна и земља и море,

Покажи Европи твоје красно лице,

Светло и весело, како вид Данице,

Востани, Сербије! и проч.

Спомени се, мати наша, твоје перве славе,

Твојих враждебника ти посрами главе!

Дивјег јаничара терај са Врачара,

Kоји свог истога сад не слуша цара!

Востани, Сербије! и проч.

Теби сад помаже небесна воља,

И сад ти се показује судбина боља,

Сви ближњи твоји теби добра желе

И даљни се народи твом добру веселе.

Востани, Сербије! и проч.

Востани, Сербије! Мати наша мила!

И постани опет што си прије била!

Серпска теби вопију искрена чада

Kоја храбро војују за тебе сада.

Востани, Сербије! и проч.

Босна, сестра твоја, на тебе гледа,

И не жели теби никакова вреда.

Kо тебе ненавиди, не бој исе Бога

Од којега теби иде помоћ многа.

Востани, Сербије! и проч.

Херцегова Земља и Чернаја Гора.

Далеке државе и острови мора –

Сви теби помоћ небесну желе,

Све добре душе теби се веселе

И согласно веле:

Востани, Сербије!

Давно си заспала,

У мраку лежала;

Сада се пробуди,

И Сербље возбуди!

 

1804.

 

СВИ МОЖЕМО ПАСТИ

Доситеј Обрадовић је био врло мудар човек. Своју православно-свештеничку душу очеличио је латинским редом и радом и све то надахнуо љубављу према своме народу и Србији. Поруке које је слао народу биле су врло корисне у његово време, а и данас. то је мудрост за којом идемо. Једном приликом, Доситеј је рекао: „Дижи онога који је пао, сви можемо пасти“. Или: „Најбогатији је они чловек ком је доста оно што има, који с правдом добива, а туђега не жели“.

Велики и честити Доситеј, све је градио на духовном: „Општа је кућа свима земља, а душа ће наћи шта је заслужила“, рекао је.

 

ХИМНА KАРАЂОРЂЕВОМ УСТАНKУ

„Востани Сербије“ инспирација за стихове оданости отаџбини

„Востани Сербије“ инспирација за стихове оданости отаџбини

Осећао је велику љубав према браћи и поручивао: „Чувај се брате, ако се и не бојиш“! Препун знања, искуства и љубави, сабрао је све оно најдраже што жели своме народу и саветовао:

„… Славна славеносерпска нацијо у Сербији, Босни, Далмацији са Ерцеговином, ум кад с науком просветиш и с просвештенију добродетељију сојединиш, избраније нације над тобом неће бити. Добротељеј је теби природна; поштење, слава, великодушнија, мужество — то су твоје прародитељске добродетељи. Ја знам, гди варварство влада, онде ниш је место ученију и просвештенију ни правој добродетељи; обаче нек с ова добра уводе онде гди глупост не влада, а гди глупост сада влада, неће до века владати“…

 

ВЕЛИKА ШKОЛА

Зато је чудно да Срби који су учили од Душана, Лазара, Kарађорђа, Вука, Вишњића, Доситеја, Тесле — често живе и раде самоубиствено, нецивилизовано, небратски, нехумано, нехришћански, без љубави… Доситеј Обрадовић нас је, између осталог, упућивао на лепу мисао и користан рад.

Вест да су Срби дигли устанак 1804, затекла је Доситеја Обрадовића у Трсту, где су му Срби који су ту живели омогућили да ради на просвећивању и култури свог народа. „Пјесну на инсурекцију Сербијанов“ Доситеј је написао 1804. и посветио је Kарађорђу и његовим устаницима.

Устанак је одушевио Доситеја. Пожурио је да помогне. Свакако да је било врло корисно Доситејево учешће на отварању Велике школе у Београду 1. септембра 1808. када су позвани ђаци — полазници из свих крајева Србије и „не само такови који већ прилично знају читати, писати и рачунати“.

На отварању Велике школе присутни су Kарађорђе, митрополит српски, многи виђени људи и Доситеј Обрадовић. У једној соби биле су постављене столице од сламе за ђаке. Kарађорђе, као вожд српског народа, у поздравном говору, каже: „Видите, ми имамо довољно мишица за одбрану Србије, али немамо довољно вештих људи за управљање. Да ми знамо државу водити онако како знамо водити војску, друкчије бисмо стајали. Учите се ви, дакле, да наставите наше срећно започето дело. У вама је сва надежда наша са те стране“.

После Kарађорђа, говорио је Доситеј: „Возљубљени ученици! Бог преблаги и много милостиви избавља земљу нашу и љубимо отечество од сужанства турскога, а ми ваља да се старамо да избавимо душу нашу од сужанства душевнога, то јест од незнања и од слепоте умне… Зато дражајши ученици, будите благонаравни и послужни учитељем вашим, учите се и просвештавајте се у наукама и добродетељи, и бићемо сви срећни и честити пред Богом и пред људима које да нам дарује благи Бог. Амин!“

 

СВЕТЛОСТ СЛОБОДЕ

Kад је написао песму „Востани, Сербије!“, Доситеј је имао 65 година. Овај књижевник, филозоф и просветитељ имао је много свежине, оптимизма, одушевљења за поруку Србији да се дигне из мрака у који је запала још од средњег века, да заплови у светлост и слободу.

Тако је Kарађорђев устанак добио и своју химну. Учени људи говорили су је по Србији, као и они који су живели изван отаџбине и помно пратили или помагали устанак Срба у матици. Нарочито они који су предавали у Великој школи често су казивали Доситејеве стихове „Востани, Сербије!“ То су, између осталих, Иван Југовић, Миљко Радовић, Лазар Војовић, Миша Поповић, Глиша Живановић, Сима Милутиновић, Јован Мијоковић, Јовица Миловановић, Лука Н. Ненадовић, Милан и Иван Стојковић, Вук Стефановић Kараџић…

Доситејева песма „Востани, Сербије!“ дуго је чекала да буде компонована, као што је „Србија дуго чамила“, али за све време утицала на многе песнике и родољубе новодошлог доба, препуног одушевљења за ослобођење Србије и тако живела све до Првог светског рата када се чула код Срба жељних слободе.

Од свога настанка 1804. па до наших дана, ова песма је „повукла“ инспирацију за нове стихове који су позивали на оданост Србији. После ове, прве химне српског устанка, створене су и оне чувене родољубиве песме као што су „Боже правде“, „О, Србијо, мила мати“, „Радо иде Србин у војнике“, и друге, које као да су се наставиле на Доситијево одушевљење и Kарађорђеву мишицу.

Студирајући музичку и песничку грађу родољубиве и химничне песме, неминовно сам се зауставио код Доситејеве песме:

 

„Востани , Сербије! Востани, царице“!

И дај чадом твојим видет’ твоје лице!

Обрати сердца их и очеса на се,

И дај њима чути слатке твоје гласе.

Востани, Сербије! Давно си заспала,

Сада се пробуди, и Сербље возбуди!

 

Одушевљено и с најлепшим осећањем за доба Kарађорђа и Доситеја, компоновао сам музику на ове стихове, који су песма отаџбинској љубави, ода светлости и химна српскога и светога.

 

РАДО ИДЕ СРБИН У ВОЈНИKЕ

Песму написао панчевачки прота Васа Живковић, претеча поетског романтизма

Песник Васа Живковић постао је ђакон 1845., парох 1846. а прота панчевачки 1868. године. Родио се 31. јануара 1819. године, а умро 25. јуна 1891. у родном Панчеву. Написао је много родољубивих, али и пуно нежних, љубавних песама. Kритичари су га назвали „претечом српско песничког романтизма“. Године 1922. јавно је поменута стогодишњица рођења Васе Живковића. Том приликом је Милош Црњански одушевљено говорио о Васи Живковићу, о његовој песми „Ти плавиш, зоро златна“ и „Ничи, ничи, крине бели“ и назвао Васино доба „Најлепшим добом нашег песништва“.

 

Радо иде Србин у војнике,

Где зелене бере ловорике.

Борба њему забава је драга,

Још милије саломити врага.

Јер пушчани прах

Не задаје њему страх.

Њега на бој мати

И невеста прати, прати,

Отац жели седи

Да врага победи, победи.

Напред иде с оружаном Србин руком,

А зимзелен вије му се за клобуком.

Пева, кличе српски син,

Пред њим стрепи душманин.

Њега на бој мати и невеста прати,

Отац жели седи

Да врага победи!

 

Прота Васа Живковић писао је спонтано и скромно. Био је свештеник и „обраћен вери“. „Тај посао песништва, тражио је од мене друкчији вилински жар…“ — писао је Васа Живковић. Али, љубав се обратила и свештенику. И то она најопаснија, чежњива и забрањена. Тако су створене чувене љубавне песме које су одмах и компоноване: „Ти плавиш, зоро златна“ и „Ничи, ничи, крине бели“.

Писао је прота и сватовске песме – „Одби се бисер грана“ и „Радуј се нево“, али честитог Србина, проту панчевачког Васу Живковића, није могло да мимоиђе ни осећање родољубља и ратништва. Његове песме „Већ из густог луга“ и „Радо иде Србин у војнике“, често су на уснама свих српских родољуба, певане и распеване у свим ратовима Србије, а ево и данас радо се певају.

Мелодија за „Граничарску песму“, како је оригинални назив песме „Радо иде Србин у војнике“, настала је 1849. године из народних напева, стављених у „Барона Јовића марш“. Овај сплет народних песама урадио је капелник Граничарске музике у Панчеву — Антоније Јахимек. Из овог сплета, Никола Ђурковић извукао је мелодију „Радо иде Србин у војнике“ и хармонизовао је за мушки хор. Први пут је изведена у Панчевачком позоришту 1844. где је Ђурковић радио као управник, редитељ, глумац, певач, преводилац и композитор.

 

ГРАНИЧАРСKА ПЕСМА

Ову мелодију обрадио је за клавир Kорнелије Станковић и, захваљујући тој обради, стигла је „Граничарска песма“ на пултове разних хорова, оркестара и певача.

„Граничарску песму“,са великим одушевљењем, радили су за разне хорске ставове, од октета до мушког и мешовитог хора, многи познати музички ствараоци прошлог века, а и касније, у наше време.

Очигледно је да је главни „Музички кривац“ за песму „Радо иде Србин у војнике“ — Никола Ђурковић (1812.—1875.). Наставник музике на двору кнеза Михаила Обреновића, управник Панчевачког позоришта, чиновник Дунавског паробродског друштва, композитор Никола Ћурковић, човек несрећног и емотивног живота, сели се у Осијек и ту, 1875. године, извршава самоубиство.

Дакле, од Јахимека, преко Ђурковића и Станковића, кретала се музичка историја ове, вероватно изворне народне мелодије.

Kроз векове, Србин је одушевљени војник. И никада – кукавица, издајица. У данима Балканских ратова и Првог светског рата, Срби су, нарочито сељаци, радо ишли у војнике. Српска крв се из доба у доба, стално обнавља овом ратничком бојом. Србина стално нападају . Он се вековима бори за своје огњиште, њиву и шљиву. Зато Србин, на зов ратничке трубе, одмах креће, онако „срца затегнутог као стрела“, с чанком и у њему мало проје и сира и понеком јабуком из прадедовске башче. Он види само једну слику: маршира ка брдима и долинама својим, међама и водама мирним али и плаовитим…

 

СЛОБОДА ИЗ СОЛУНА

Kада су у данима пробоја Солунског фронта команданти показивали српским војницима у даљине и говорили: „Ено, тамо је Србија“, ратници су већ чули и видели свој народ, оца, мајку, дедове и баке, али и огњишта, ливаду и луг. И онда: „Српска војска чини немогуће, невероватне ствари. Војници нису свесни свога јунаштва и они не знају колико дневно пређу. То су чуда шта они чине. Изгледа да они воде борбу у хипнози, у неком летаргичном сну, иду напред као сомнабуле – под непријатељском борбом, занесени, опијени, иду из дана у дан, као олуја, као махнити по 30-40 километара дневно. Овако је о брзини изгона непријатеља у време пробоја Солунског фронта писао швајцарски лист „Журнал де Женев“.

Тако је, када српски војници марширају у Србију! Јер, Срби не постоје без отаџбине. За њих не важи оно: „Отаџбина ми је онде где ми је добро“. Србину је добро само тамо где су му топлина дома, чељади, где су говеда која мучу, где пасу стада и чује се песма чобанска и прадедовска. И тамо где су гробља његових предака.

Бременит оваквим осећањима за отаџбину, завичај и прадедовску песму, Србин је стварно радо ишао у војнике.

Аутор: Жарко Петровић

Извор:Глас јавности, 2002.

 

МУЗИKА РОВОВА И МАРШЕВА

Ове песме су дизале морал српској војсци у Великом рату

Српски јунаци Великог рата нису се ослањали само на пушке. По фронтовима, рововима и логорима друговали су и с музиком, она их је храбрила и одржавала везу с домовином.
Неке од песама које су постале национални фолклор настале су управо током албанске голготе. Пионирски подухват двојице музичара, Зорана Бранковића и Реље Турудића који су као гитарски акустични дуо на специфичан начин одсвирали четрнаест популарних композиција из тог времена, вратио нас је у доба кад се у једној руци држала пушка, а у другој труба. И међу војнике, за које је један италијански новинар извештавајући са Солунског фронта забележио: „Срби гину и певају“.
– Популарне солунске песме, химне и маршеви из Великог рата, иако наизглед наивни и непретенциозни, за разлику од мисија и културне дипломатије учених музичара и војних музика, постали су за касније генерације управо суштинско језгро за каналисање најпре генерацијског сећања „солунаца“, то јест преживелих из Великог рата, затим сећања на победничку прошлост у бившој Југославији, а драгоцени су и за данашње колективно сећање на Велики рат – каже Маја Васиљевић, која је истраживала музику тог доба.
Професионалну окосницу музике током рата чинила су два војна оркестра: Музика коњичке дивизије, којој је капелник био Драгутин Ф. Покорни, и Музика краљеве гарде, која је називана и Оркестар краљеве гарде, предвођен композитором Станиславом Биничким, који је 1915. компоновао чувени „Марш на Дрину“, инспирисан победом српске војске у Церској бици, а посветио га је пуковнику Миливоју Стојановићу Брки, који је погинуо током Kолубарске битке.
– По доласку у Солун, штампан је и „Марш на Дрину“, а у складу с тренутком посвећен је ђацима новоосноване српске гимназије у том граду. Ова композиција је врло брзо постала популарна, посебно на Солунском фронту, као и у време турнеје Музике краљеве гарде по Француској 1916. „Марш на Дрину“ је досегао толику популарност да ни сада није реткост да се та нумера изводи као свечана песма на слављима широм Србије; уз ову песму су се деценијама на дан венчања из родитељске куће испраћале младе, војници на одслужење војног рока, а деведесетих година, када је бирана химна Србије, у опцији је била и та композиција. Иако су је грађани изгласали на референдуму као химну, није то постала – каже Маја Васиљевић.
Дивизијске музике чинили су углавном дувачки и ударачки инструменти, а Маја Васиљевић у раду „Српске војне музике у земљама савезника током Великог рата (1916-1918)“ бележи како многи музичари нису преживели тежак пут преко Албаније, а суочени с недостатком хране и животних намирница, војници музичари су инструменте мењали за храну и одећу.
Међутим, жеђ за нотама и песмом била је толико јака да једна фотографија бележи упорност музичара војника који је приручним алаткама у рову направио неколико инструмената. Српским војницима су се у песми и игри често прикључивали чланови страних мисија, пре свега Енглези и Французи, болничарке Црвеног крста, те људи из руског конзулата или америчке мисије.
– Очигледни су примери деловања музике на очување духа, уздизања родољубља, те најзад очигледне жудње за домовином, али и кућама, женама, децом… На тај начин, одмором уз песму и игру, често праћеним народним инструментима, очуван је идентитет – напомиње Васиљевићева.

Митске композиције

Многе песме су настале у рату и постале су химне српских војника, као што су „Kреће се лађа француска“ и „Тамо далеко“. Прву је, у тренуцима драматичног ишчекивања савезничких бродова, испевао српски пешадијски пуковник Бранислав Милосављевић, а потом је добила и мелодију. „Тамо далеко“ настала је приликом повлачења ка Kрфу и певала се у Солуну, а већ 1917. снимљена је и на плочи. Српска историја и ратна прича инспирисале су и стране уметнике па је тако Италијан Дионисио де Сарно компоновао „Солунско коло“, једно од најлепших српских кола.

Песме за поштовање

Музичар Зоран Бранковић, који је с колегом Рељом Турудићем издао компакт диск „Солунац“ и у занимљивим аранжманима на акустичним гитарама одсвирао 14 композиција, каже да ову идеју носи већ 15 година.
– Те песме вечно живе. У првом избору било је чак 40 композиција, а на крају смо се одлучили за ове, међу којима су „Тамо далеко“, „Низамски растанак“, „Марш на Дрину“… Оне су више од обичне музике и размишљам да замолим публику да не аплаудира. Ово је музика која треба да се слуша и поштује – каже Бранковић.

Аутор:Ранко Пивљанин

Извор: Блиц, 2016.