Милан Кујунџић Абердар
(Београд, 28. фебруар 1842 — Београд, 26. новембар 1893)
Био је српски филозоф и политичар. Рођен је у Београду као Јанићије али је своје име посрбио у Милан. Надимак Абердар је додао имену и презимену по својој првој збирци песама. Реч „абердар“ означава ватрено оружје којим се наговештава повољна вест. То је и име Карађорђевог топа из Првог српског устанка.
Родитељи су му били занатлија Јован Кујунџић „Ваљевац” (1813-1877) и Анастасија – Наста, ћерка председника суда Максима Ранковића (1790-1843) и Стане (1788-1878). Његова сестра Јелена – Јела (1844-1908) била је удата за Стојана Новаковића. Брат по оцу био је лекар и медицински писац Војислав Кујунџић (1872-1946).
Гимназију је учио у Београду и Панчеву, а уписао се на правни одсек Лицеја у Београду. Због турског бомбардовања Београда 1862. године прекинуо је студије и постао коњички десетар. Након тога добија стипендију српске владе и одлази да студира филозофију у Бечу, Минхену и Паризу, а онда и на Оксфорду. Пре него што је завршио студије, 1866. године министар просвете га враћа у Србију да преузме катедру филозофије на Великој школи.
Био је професор философије на Великој школи два пута: 1866-1867. и 1873-1882. године. У јавном животу, он је секретар Српског ученог друштва (од 1873. до 1882), председник Народне скупштине (од 1880. до 1885),[4] министар просвете (1886-1887), посланик у Риму, уредник Младе Србадије и песник.
Као омладинац имао је ваžну улогу у Уједињеној омладини српској и био уредник њеног органа Млада Србадија (1871-1872).
Као министар просвете и црквених дела, издејствовао је 1886. године укидање двају српских православних епархија, Шабачке и Неготинске, што је било супротно жељама Светог архијерејског синода и потребама Православне цркве у Краљевини Србији.
Када је 5. априла 1887. године краљ Милан Обреновић именовао првих 16 академика Српске краљевске академије, међу њима је био и Милан Кујунџић Абердар.
Учествовао је у српско-турским ратовима 1876-1878. и због тога унапређен у мајора, а касније и потпуковника. Од бројних одликовања која је добио, најзначајнија су: медаља обновиоца Српске краљевине, Таковски крст III степена, орден Белог орла III степена и Таковски крст IV степена са мачевима.
Почео је још у ђачком добу да пише поезију; објавио је две збирке песама. Његова најзначајнија филозофска дела су: „Кратки преглед хармоније у свету“, „Филозофија у Срба,“ „Шта је и колико у нас урађено на лођици?“ и „Иде ли свет набоље или нагоре?“
Додирни руком жице
Додирни руком жице,
Измами из њих гук,
Ох он ће каз’ти више,
Нег људски пусти звук.
Земаљски ланци тону
У дивном гуку том,
Срца се ту састају
У цару небесном.
Очи се склопе тихо,
Ишчезне удес клет,
Ох, то је онај, душо,
Небесни, други свет
Нек се ижљубе срца!
Слободно им је ту,
Загрљај овај рађа
Блаженост вечиту.
Додирни руком жице,
Измами из њих гук —
Ох, он ће каз’ти више,
Нег људски пусти звук.
Извођачи: Даница Обренић