Јанко Веселиновић
(Црнобарски Салаш, 13. мај 1862 — Глоговац, 26. јун 1905)
Био је најбољи ученик шабачке гимназије (1878). Потом је уписао богословију, коју није завршио, а затим учитељску школу коју такође није завршио. За тадашње време и то је било довољно да буде са
непуних 18 година учитељ у Свилеуви. У Свилеуви је упознао своју будућу супругу Јованку Јоку Јовановић са којом се и венчао 1881. Године 1884 је распоређен у село Kостур код Пирота. Одбио је изразивши жељу да у Бечу заврши телеграфски курс. Због болести се вратио у Србију где је наставио курс, проводећи време по кафанама тако да курс није завршио.
Kасније је Јанко био председник општине Kоцељева, па поново учитељ. Kњижевник је био и помоћник главног уредника листа Српске новине, одакле потиче и његово велико пријатељство са главним
уредником Милованом Глишићем. Био је и коректор Државне штампарије, драматург Народног позоришта, покретач и уредник листа Звезда, уредник листова Побратим, Дневни лист. Приповедач, романсијер, драмски писац. Због критика власти, био је више пута у затвору. Неуредан живот је оставио трагове, па је оболео од туберкулозе, од које је и умро. На његовој сахрани су били чак и Алекса Шантић и Светозар Ћоровић, који су због тога допутовали из Мостара.
Написао је преко 30 књига, међу којима су најпознатије „Слике из сеоског живота“, „Пољско цвеће“ и „Хајдук Станко“.
Пред твојом сам кућом,ево
Пред твојом сам, ево, кућом
за којом сам жудио,
да ти рекнем невернице,
бог ти зато судио.
Писма сам ти дон’о натраг,
не требам их више, знај,
остаје ми само туга,
тешка туга, тешки вај.
Извођачи:
Звонко Богдан, Миле Богдановић, Секстет “Скадарлија”