Ђорђе Малетић
(Јасеново, 13. март 1816 — Београд, 13. јануар 1888)
Српски књижевник, естетичар, песник и политичар. Био је председник одбора који је градио Народно позориште у Београду, а његова представа је отворила позориште. Ђорђе Малетић је рођен 13. марта 1816. године у Јасенови крај Беле Цркве у Банату. Основну школу похађао је у Јасенови и у Белој Цркви, гимназију је похађао у Ораховици и Сремским Карловцима, а филозофију је завршио у Сегедину. У Сегедину је заједно са Јованом Суботићем био члан ђачког књижевног и патриотског друштва Младо јединеније.4) У Кнежевину Србију је прешао крајем 1838. и ступио је у државну службу, па је почетком 1839. постављен за помоћника судскога секретара у Крагујевцу. Након тога радио је као секретар управитеља града Београда, а априла 1841. постављен је за секретара српске агенције у Букурешту.6)7) Нерадо је напустио Београд у коме је имао доста пријатеља међу књижевницима. Српска агенција у Букурешту била је надлежна и за Молдавију и за Влашку. Често је Ђорђе Малетић замењивао одсутнога агента (конзула) Ђорђа Германа.
Након Вучићеве буне кнез Михаило Обреновић изгубио је власт, а пошто је Малетић био његов присташа напустио је Букурешт и прикључио се свргнутом кнезу у Земуну.Након неког времена дозволили су му да се врати у Србију, па га је министар просвете Паун Јанковић Баћа запослио као свога писара, а Јован Стерија Поповић се о њему посебно бринуо. Иако се Паун Јанковић за њега заузимао у Савету морао је да га отпусти 1844. као бившега противника уставобранитеља. Малетић је онда прешао у Земун, где је тешко живео до 1847.Добио је позив од Стојана Симића и Јована Стејића да неко време подучава њихову децу, али када је дошао неко га је облатио, па није добио договорени посао. Међутим, одлучио је да се додвори властима, па је написао драму Апотеозу Великом Карађорђу и дан након тога Јаков Ненадовић му је по жељи кнеза понудио да му подучава децу. Брзо након тога именовали су га за професора београдске гимназије. Од 1856. до 1858. уређивао је у Земуну часопис Подунавка, а 1859. уређивао је Родољубац у Београду заједно са Владимиром Вујићем. Иако је Родољубац излазио уз помоћ владе био је краткога века.
По повратку кнеза Милоша 1859. постављен је за директора гимназије.1Био је директор гимназије скоро 20 година. Учествовао је у свим школским комисијама. Био је члан и председник великога позоришнога одбора, који је подигао и уредио фебруара 1870. године Народно позориште у Београду. Прва представа у новој згради позоришта била је Малетићева Посмртна слава кнеза Михаила, одржана 30. октобра 1869. Био је 1871. други директор Народнога позоришта. Седам пута био је посланик Народне скупштине. Током 1878. покренуо је иницијативу за оснивање Главнога просветнога савета. Члан Друштва српске словесности постао је 1848. Пензионисан је 1878.
Писао је у стиху и прози, лирске и епске песме, драме, приче, историјске, естетичке, драматуршке огледе и рецензије, политичке и научно-популизаторске чланке. Много је преводио, углавном немачке књижевнике. Почео је стиховима, још 1837, као ђак у Младом Јединству, друштву српске сегединске омладине.Објављивао је у Летопису, Голубици и додатку Српских Новина. Лирику је издао у две књиге (1849. и 1855), а покушао је и са три епска дела.23) Написао је и једну приповетку. Написао је шест драма и једну недовршену трагедију.То су биле углавном пригодне игре за свечане прилике.
ЈАРKО СУНЦЕ ОДСKОЧИЛО
Јарко сунце одскочило,
селе, жетва је.
Наша моба сакупљена
селе, жетва је.
Хај, хај, хај, устај, не спавај.
Окићена к’о сватови,
селе, жетва је.
Ах стара мајка
селе, жетва је.
Хај, хај, хај, устај, не спавај.
Млади момци и девојке,
селе, жетва је,
да зберемо с њиве жито,
селе, жетва је.
Хај, хај, хај, устај, не спавај.
Да не падне мутна дажба,
селе, жетва је.
Да нам жито не обори,
селе, жетва је.
Да нам злато не угине,
селе, жетва је.
Хај, хај, хај, устај, не спавај.
Извођачи: Лепа Лукић
1884. издата је „Прва пуковет“ Стевана Мокрањца у којој се поред „Јаро сунце одскочило“ Ђорђа Милетића нашла и песма Јована Илића „Пембе Ајша.“