Спиридон Јовић
Петриња, 17. 3. 1801. – Беч, 18. 6. 1836
Син официра на војној граници Аусто-Угарске монархије.Збогсиромаштва морао је врло рано сам да се сналази да би сепрехранио Од 1820 до 1826. бесплатноје радио у војном батаљону у Винковцима гђе се под утицајем Еугена Веселог(E.Wesely, 1799- 1828.) окренуо литератури.Потом га је отац послао на даље школовање у Беч. У Бечу се придружује људима блиским Вуку Kараџићу Од 1830 поново почиње беспатно да ради као практикант – књиговођа при војном суду. Умро је оног дана када су саопштили даје добио стално запослење и постао службеник 1830 па и касније, узалудно је покушавао да по угледу на бечке новине „Луталица“ (Wanderer) покрене српске новине сличног садржаја. 1834 /35 ради као сарадник у часопису „Часови прославе“ (Feierstunden), а 1835 /36. у „Аустријском посматрачу“ (Österreichischen Zuschauers). Из збирке „Српске женске пјесме“ (Serbische Frauenlieder) коју је (1882.) С.Милојевић превео,издвојила се песма „Спорнен“(Schönsucht) која се и данас пјева.Издавач,уредник и сарадник алманаха „Српска зора“ у Бечу (1836.)
Извор: Österreichisches Biographisches Lexikon 1815–1950
Спиридон Јовић био је и етнограф,написао је књигу „ Етнографска слика славонске војне границе“,која предочава (или барем том открићу даје облик књиге) основне области живота српског народа под
крајишком управом, од општих географских карактеристика земље и састава становништва, преко начина становања, облика домаћег живота, обичаја, ношње, важних догађаја у животу појединца и заједнице као што су рођење, свадба, погреб, домаће забаве, одлазак у рат. При томе Јовић у своје описе уноси обиље конкретних, животних појединости, даје атмосферу кућног живота, вечерњих окупљања на прелима, растајања пред полазак у рат, просидбених процедура и свадбених свечаности с анегдотским појединостима. Све то даје Јовићевом приповиједању изузетну живост, која се такмичи с најбољим стварима написаним у овој области, дакле са списима Вука Kараџића. Ако се зна да у то вријеме тек Вук Kарџић тек почиње описивати народни живот и обичаје, онда је овај рад Спиридона Јовића једна од наших претходница у овом послу. Изванредан стилист, са смислом за појединост, за сцену, слику, анегдоту, склон духовитим коментарима и примјерима, аналитичан и критичан, Спиридон Јовић је дао изванредну слику живота дијела српског народа у Војној граници.
Домаћа књижара
Сећаш ли се оног сата
(Спомен)
Сећаш ли се оног сата
Kад си мени око врата
Беле руке савила,
И кријући своје лице
Мени поне нехотице
Твоју љубав открила?
Сећаш ли се оног јада
Kад глас дође изненада,
Kо из ведра неба гром,
Да ја морам одлазити,
Тебе, драгу, оставити,
И мој возљубијени дом?
Суза засја у твом оку
И возбуди предубоку
Рану тужну срца мог;
Рећи ништа ти не могох,
Жалост нема рећи млого,
Питај само срца твог.
Откад с тобом се опрости х,
Одрекох се све радости,
Празан мије цео свет,
Јер без тебе нема мене,
Kа’но што без росе вене
У ливади млади цвет.
Kад ће опет данак доћи
Даће моји јади проћи,
Скопнит мога срца лед!
Kад ћу опет сретан бити,
С нежностју те загрлити,
Сркат с твојих уста мед!
Извођачи: Секстет „Скадарлија, „Миле Богдановић, Ансамбл „Наракорд