Драгутун Ј. Илић
(Београд, 2. (или 14.) фебруар 1858. – л.март 1926.)
Српски књижевник, драматург, новинар и политичар. Између осталог, писац је прве научнофантастичне драме на свету После милион година (1889). Потиче из познате песничке породице Илица: отац му је био Јован Илић, а брат Војислав Илић. Почео је да пише још од гимназијских дана сарадујући у часописима Јавор и Отаџбина. Највише занимања у писању показао је за поезију и драму. Народно позориште у Београду је 1. март 1881. извело његову драму Вукашин. На истој позорници је до 1906. изведено десетак његових драмских дела. На повлачење из књижевне јавности добрим делом утицало је то што га Јован Скерлић није уврстио у своју Историју нове српске књижевности. Пред крај живота Илић се потпуно повукао проводећи буран живот и негирајући групу окупљену око Српског књижевног гласника, стоје додатно утицало на рани књижевни заборав.
Из политичких разлога 1888. пребегао је у Румунију радећи као конобар и трговачки помоћник. Након тога је отишао у Загреб радећи у листу Србобран, а 1889. се враћа у Србију где више није могао наћи посао у државној служби. Недуго затим по други пут је емигрирао, сада у Сремске Kарловце. Сарађивао је у часописима Бранково коло, Босанска вила, Зора, Нада, Застава те у Летопису Матице српске. Од 1901. у Букурешту покреће лист Православни исток који је излазио на руском и француском језику, а био је намењен руској публици за обавештавање о пропустима руске политике на Балкану. Лист је ускоро био забрањен, а Илић се враћа у Србију и поново се бави књижевним радом. За време Првог светског рата одлази у Русију где води пропаганду о борби Србије, а у Одеси
прикупља југословенске добровољце. Већ заборављен у књижевној стварности, умро је 1926. године.
Дело
Писао је песме, романе, приповетке, путописе и драме. Будући даје био јако добар познавалац позоришта, писао је реферате и критике о појединим представама као и позоришту уопште. Написао је 13 драма, најчешће с мотивима пролазности и трагичности које су резултат његовог незадовољства околином, али и самим собом. Његови ликови углавном су у борби са друштвеном средином у којој се налазе. Лист „Оногошт“ у 27. броју, 1899.г. наводи његову књижицу „Цетињски сватови“ које нема у њgеговој библиографији.
Стојанке,бела Врањанке
(Стојанке)
Стојанке, мори, Стојанке,
Стојанке бела Врањанке!
Kогате мајка родила,
настоје оком водила:
да ли на сунце сјајано,
или јабланче танано?
Бреди, џанум, Стојанке,
Стојанке бела Врањанке!
Јас ли те гледам кроз мале
у тије џантез салваре
где тихо минаш у дворе
како ‘еленче кроз горе.
Не знај ем ништа за себе бре,
лелеле момице,
момице зумбул девојче,
погибох, душо за тебе,
бре, гиди џанум, Стојанке,
Стојанке бела Врањанке!
Kога ти видим две очи,
две тавне очи, две ноћи
кали сам много на тебе,
јас да те водим за себе,
бре гиди џанум, Стојанке,
Стојанке бела Врањанке,
Стојанке, Стојанке,
бела Врањанке!
Извођачи:
Васлија Радојчић, Даница Обренић
Шано,душо
Шано, душо, Шано мори
отвори ми врата.
Отвори ми, Шано, врата
да ти дам дуката.
Оф, леле, леле, погибо’ за тебе,
изгоре ми, џанум Сано,
срце за тебе.
Твоје лице бело, Сано,
снегје са планина,
твоје чело, гиди, Шано,
како месечина.
Она уста твоја, Шано,
како рујне зоре,
оно око, душо моја,
мене ме изгоре.
Ноћ ми ходи, тамна, Шано,
ја си туга вијем.
Убави њ а твоја, Шано,
не да ми да спијем.
Шано, душо, Шано мори,
отвори ми врата,
ће ти давам, џанум Шано,
ђердан од дуката.
Извођачи: Душан Kостић