Добрица Ерић
(Доња Црнућа 1936.- Београд 2019.)
Српски књижевник, песник, прозни и драмски писац. Завршио је четири разреда основне школе у селу Враћевшници. Аутор је више романа, пет књига лирске прозе, 23 збирке песама, пет позоришних драма, преко 40 књига за децу. Заслужни је уметник града Београда. Прву збирку песама објавио 1959. године, а касније још више од стотину књига поезије, прозе, антологија, сликовница итд. Дела су му
продата у тиражу од милион примерака. Доста их је преведено на стране језике. Управни одбор Удружења књижевника Србије гаје 30. марта 2012. предложио за дописног члана Српске академије
наука и уметности.
Био је домаћин Драгачевског сабора у Гучи 2013. године.
Умро је 2019. у Београду.
Волео сам девојку из града
Ја сам рођен у цвећу ливада;
чувах стада покрај реке Груже
ал’ заволех девојку из града
са уснама ко пупољак руже.
Беле руке а прсти ко дирке
причаху ми најнежније бајке.
Залуд уздах из груди пастирке,
залуд сузе моје старе мајке.
Син сам плавих шума и ливада;
гај их добре коње и волове.
Због лепоте девојке из града
заборавих брда и долове.
Звао сам је улицама дугим
и венуо ко трава јесења.
Једног дана спазих је са другим
загрљену у сенци кестења.
Шта сад могу већ бол свој да патим;
младост моју да тужим за цело.
Морао сам кући да се вратим
своме дому у рођено село.
И сад опет свога вранца јашем
и у крчми крчмим своја стада.
Kитим свирче и разбијам чаше
и проклињем девојку из града.
Извођачи: Мирослав Илић
Музика:Обрен Пјевовић
Разболех се под трешњама
Сваког јутра њене речи чујем
у песмама заљубљених птица;
памти башта у којој болујем
њену косу, ружу њеног лица —
узбрану.
Свако вече будан сањам…
С неба птица крије тајну…
Разболех се под трешњама
од лепоте завичајне.
Сваког дана сам лутам по лугу
и тражим је у крунама цвећа.
Сваки славуј већ зна моју тугу
урезану у кору дрвећа —
заувек.
Сваке ноћи будан сањам…
С неба птица крије тајну…
Разболех се под трешњама
од лепоте завичајне.
Свако вече док се свици вију
у крошњама пуним белог злата
моје жедне очи крадом пију
месечину из њеног вајата —
узалуд.
Сваке ноћи будан сањам…
С неба птица крије тајну…
Разболех се под трешњама
од лепоте завичајне.
Извођачи: Мирослав Илић
Музика :Обрен Пјевовић
Рањено је срце моје
Лети, лети једно птице жедно
преко горе где срне заводе.
Плаво небо, поље недогледно,
покажи му лековите воде.
То птице је срце моје
коме туга гнездо узе.
То моје рањено је
златним зрном њене сузе.
Рањено је младо срце моје,
рањено је, рањено је
младо срце моје.
Лети, лети моје птице жедно
преко шума, ливада и река.
Плаво небо, поље непрегледно
шта да чека, има ли му лека?
Срце моје, птице жедно
што се вије над жицом,
рањено је љутом стрелом
девојачком трепавицом.
Леци ће га туга преголема
што се плави у сну и најави.
Нема срца које ране нема
нити бољег лека од љубави.
Птице моје, срце моје
што жудиш за плавом птицом,
рањено си љутом стрелом
девојачком трепавицом.
Извођачи: Добривоје Топаловић
Музика: Обрен Пјевовић
Пролеће ми буди успомене
Пролеће ми буди успомене,
све цвета а моје лице вене.
Желела бих да поверим тугу
љубичици што цвета у лугу.
Родни крај сам изгубила
кад сам тебе пољубила.
А сад ми је дан без сјаја
ни тебе ни родног краја.
Срце моје, птица у кавезу
покушава да слети на гнезду.
Али место ливада и звона
около су брда од бетона.
Завичај сам изгубила
кад сам тебе пољубила.
А сад ми је дан без сјаја
ни тебе ни завичаја.
Kад се сетим траве и пшенице
ја расплетем дуге плетенице,
па протрчим млада и весела
кроз сва поља око мога села.
Извођачи: Вера Ивковић
Музика :Обрен Пјевовић
Бели граде, бели винограде
Бели граде, бели винограде
две те реке у наручју носе.
Ту ја садих моје рукосаде,
рукосаде, њене русе косе.
Сву ноћ горе моје дивне ране
и не може зора да ми сване
док ми њено лице не засија
као сунце насред Теразија.
Бели граде, бели винограде,
када она по теби прошета
улице су твоје цветне ливаде,
суво дрво мора да процвета.
Мила, ти си ветар што чарлија
са убаве Авале и Уба.
Мила, ти си моја Скадарлија,
„Три грозда“ и „Два бела голуба“.
Мрсио сам твоју косу плаву
од Славије до Стамбол-капије,
грлио те као Дунав Саву
низ водом Аде Циганлије.
Сву ноћ горе моје тихе ране
и не може зора да ми сване
док ми њено лице не засија
као сунце насред Теразија.
Извођачи : Недељко Билкић
Музика :Обрен Пјевовић
Блузо, моја саткана од цвећа
Блузо, моја туго, саткана од цвећа
већ си ми се мало ократила.
Ткала сам те три дуга пролећа
сваку жицу жељом позлатила.
Ткала сам те цветајући
ко што цвета рујна зора
процветала чекајући
под багремом крај прозора.
Блузо, моја туго,
блузо, моја туго…
Ткала сам те туго од сувога злата,
дуге скуте од дугих шапата,
два рукава од два брка плава
а ревере од пусте невере.
Ткала сам те туго, дуго,
и снивала с дукатима око бела врата;
у сновима свате даривала
свог девера и старога свата.
Извођачи: Лепа Лукић
Музика :Обрен Пјевовић