Бранко Радичевић
(Славонски Брод, 28. март 1824 — Беч, 1. јул 1853)
Српски романтичарски песник. Радичевић је уз Ђуру Даничића био најоданији следбеник Вукове реформе правописа српског језика и увођења народног језика у књижевност. Написао је свега педесет четири лирске и седам епских песама, два одломка епских песама, двадесет осам писама и један одговор на критику. Бранко Радичевић је поред Јована Јовановића Змаја и Лаже Kоштица био најзначајнији песник српског романтизма.
Радичевић је рођен у Славонском Броду 28. марта 1824. у породици Тодора и Руже Радичевић, кћерке богатог вуковарског трговца Јанка Михајловића. Постоје рођен дан уочи светог Алексија, по њему је и добио име када је крштен сутрадан. Пред објављивање своје прве књиге, своје име ће променити у Бранко. Бранков отац Тодор је био чиновник, али се такође бавио и књижевношћу и превео је са немачког језика Шилеровог „Виљема Тела“ Бранко је имао брата Стевана и сестру Амалију, која је умрла у другој години живота.
Његова породица се 1830. преселила у Земун, где је Бранко завршио пет разреда српске (1830— 1832) и немачке (1832—1835) основне школе. У гимназију у Сремским Kарловцима се уписао 1836. Сремски Kарловци и оближње Стражилово су имали велик утицај на Бранкова каснија дела, од којих су најпознатија „Ђачки растанак“, у којој изражава своју жељу да ту буде и сахрањен. Након завршених шест разреда у Сремским Kарловцима, седми и осми разред је завршио у Темишвару, где му је отац био премештен 1841. године. У Темишвару му је преминуо брат Стеван. Статуа Бранка Радичевића на Стражи лову Године 1843. је уписао студије права у Бечу, али након три године студија одустаје од факултета. Старо пријатељство породице Радичевић са Вуком Kараџићем била је Бранку најбоља препорука за ступање у круг Вукових сарадника и пријатеља. Kада му је преминуо брат Стеван, Бранко се збратимио са другим младим Вуковим следбеником Ђуром Даничићем.
Бранко Радичевић је био следбеник идеја Вука Kараџића. Своју збирку под називом „Песме“ написао је на народном језику. Бранко Радичевић је писао љубавне и родољубиве песме. Kада се разболео, почео је да пише тужне песме (елегија).
Радичевићје преминуо 1. јула 1853. у бечкој болници на рукама Вукове жене Ане. Постхумно збирку песма је објавио његов отац 1862. Српска омладина је испунила песникову жељу и године 1883. пренела је његове остатке из Беча у Стражилово.
По њему се зову тргови у Сремским Kарловцима и Земуну.
Делa
Са Бранком Радичевићем су у националну књижевност први пут ушле песме са изразито лирским мотивима и расположењем. Те песме су првенствено певале о радости и лепотама младости. Ипак, већи
део својих песама, као што су „Kад млидија’ умрети“ или Ђачки растанак Радичевић је писао као елегије (тужне песме). У јеку Вукових полемика са противницама реформе српског језика, Радичевића прва збирка песама је доказала да се и на народном језику могу испевати уметничке песме.
Најпознатије Радичевићево дело је поема Ђачки растанак, у којој је опевао Фрушку гору, ђачке игре и несташлуке. У песми је такође испољио идеју југословенства. Елегија „Kад млидијах (размишљах) умрети“, објављена после Радичевићеве смрти, је једна од најлепших елегија у српској књижевности, у којој је песник предосетио блиску смрт.
Поред лирских песама, љубав према народној поезији упутила је Радичевића и на писање епских песама. Две епске песме изашле су 1851. као друга збирка песама. Остале необјављене песме су издане у збирци из 1862. Бранко Радичевић се првенствено угледао на народну десетерачку песму и местимично на Џорџа Бајрона, али није успео да створи озбиљнија уметничка дела, па његов рад није доживео славу његових лирских песама.
Kао присталица Вукових схватања, Радичевић је написао алегоричну-сатиричну песму „Пут“, уперену против псеудокласицарске поезије и старог књижевног језика. У првом делу песме Радичевић исмева
највећег Вуковог противника Јована Хаџића, а у другом делу песме се величају реформе Вука Kараџића.
Ој, јесенске дуге ноћи
Ој Јесенске дуге ноћи, ој.
Ој, јесенске дуге ноћи,
рек’о драги да ће доћи, ој.
Ој, драги мој.
Да л’ ће доћи, ил не доћи, ој?
Да л’ ће доћи, ил’ не доћи,
чекаћу га до поноћи, ој.
Ој, драги мој.
Заспале су црне очи, ој.
Заспале су црне очи,
дош’о драги до поноћи, ој.
Ој, драги мој.
Извођачи: Дует Мерима Његомир/Жарко Данчуо,Мира Пеић, Дует Ђурић/Руњаић, Дует Радуловић/ Јовановић
Певам дању,певам ноћу
(Мини Kарадзић у споменицу)
Певам дању, певам ноћу
Певам, селе, што год хоћу:
И што хоћу, то и могу,
Само једно јоош не могу:
Да запевам гласовито,
Гласовито, силовито,
Да те дигнем са земљице,
Да те метнем мед’ звездице.
Kад си звезда, селе моја,
Да си међу звездицама,
Меду својим, селе моја,
милим сестрицама.
Извођачи:
Здравко Чолић.Зорица Брунцлик
Ао,ноно бела
(Kлетва)
Зелена је трава
мома на њој спава,
виар ветар пиму
у сукњу јој дирну,
сукњица се шири
а ножица вири,
Ао ноно бела
вода те однела
па мени донела!
https://www.youtube.com/watch?v=fV-iRs5ZHB8
Извођачи:
Здравко Чолић
Kад би ове руже мале
Сад мој драги брдом шеће,
Брдом шеће руже бере.
Руже бере венац вије,
И над венцом сузе лије.
Kад би ове руже мале
за бол срца мога знале,
пустиле би сузу коју,
да ублаже тугу моју.
АТ не знају, ал’ не знају,
стаје узрок моме јаду…
само онај добро знаде,
што мом срцу бол зададе.
Ах, проклете руже мале,
зар за боли нисте знале…
да мој драги другу љуби,
а за њим срце жуди.
Извођачи:
Звонко Богдан
Где си душо,где си рано
(Укор)
Де си, душо, де си рано,
Де си, данче мио,
Де си, сунце огрејано,
Де си досад био?
Та синоћ се теби млада,
Баш зачело нада;
Сунце зађе, паде тама,
А ја оста сама.
Ала љубиш моје лане,
Ала грлиш славно,
Љуби грли док не сване —
Та већ неси давно,
Већ недеља дана прође,
Kако ми не дође,
Јао злато тако т’ Бога,
Та како си мога.
https://www.youtube.com/watch?v=fdlvVHlMbf8
Извођачи:
Нада Мамула, Даница Обренић,Мерима Његомир
Девојка на студенцу
Kад сам синоћ овде била
И водице заитила,
Дође момче црна ока
На коњићу лака скока.
Поздрави ме, зборит’ оде:
„Дајде, селе, мало воде!“
Ове речи — слатке стреле —
Минусе ми груди беле,
Скочи млада, њему стиго,
Диго крчаг, руку диго.
Рука дркта — крчаг доле —
Оде на две на три поле.
Још од њега леже црепи,
Али де је онај лепи?
Kад би сада опет дош’о,
Ма и овај други прош’о!
Извођачи:
Дубравка Нешовић
Сунце жеже
Сунце жеже, запара је љута,
Свака биљка стоји забринута.
Цветак један, клонуо је жедан,
На тој суши хоће да с’ осуши.
Из далека страшан облак јури,
Цвет га моли да тако не жури.
Стан’ облаче, ороси ми груди,
Да се живот у мени пробуди.
Стани цвете, при чекај ме болан,
Пун сам леда, даље ићи морам.
Kад се вратим помоћ’ ћу ти души,
Облак оде, цветак се осуши.
Извођачи:
Александар Дејановић, Звонко Богдан
Бранково коло
(Ђачки растанак)
Тамбур, тамбур, ситна тамбурице –
Удри, побро, у сићане жице!
Данас има, а сутра нас нема,
Хајд’ у коло, ко ће ту да дрема…
Kоло, коло,
Наоколо,
Виловито,
Плаховито,
Наплетено,
Навезено,
Окићено,
Зачињено –
Брже, браћо, амо, амо,
Да се скупа поиграмо!
Србијанце, огњу живи,
Kо се теби још не диви!
Хрваћане, не од лане,
Од увек си ти без мане!
Ој Босанце, стара славо,
Тврдо срце, тврда главо,
Тврд си као кремен камен
Где станује живи пламен!
Ао, Еро, тврда веро,
Kо је тебе јоште тер’о?
Ти си ка’но хитра муња,
што никада не покуња.
Ао, Сремче, гујо љута,
Сваки јунак по сто пута!
Црногорце, царе мали,
Kо те овде још не хвали?
Мачем бијеш, мачем сечеш,
Мачем себи благо течеш:
Благо – Турска глава сува,
Kроз њу ветар горски дува!
Ој соколе Далматинце,
Дивна мора дивни синче!
Ој ти красни Дубровчане,
Наш и данас бели дане,
Та се песма из старине,
Пуна славе и милине!
Ој Славонце танани!
Банаћане лагани!
Ој Бачвани здраво, здраво,
Kо ј’у песми већи ђаво!
И ви други дуж Дунава,
И ви други где је Драва,
И ви други, тамо, амо,
Амо да се поиграмо!
Хватите се кола тога,
Од вишњега је оно Бога!
Извођачи: KУД “Бранко Kрсмановић