Алекса Шантић
(Мостар, 27. мај 1868. – Мостар, 2. фебруар 1924.)
Српски песник и академик.Рођен је у Мостару, од оца Риста и мајке Маре, где је провео већину живота. Отац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица Миха званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, потом се вратио у Мостар. Из Трста се вратио у Мостар 1883. године и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Аустрије“, како пише о њему Владимир Цоровић.Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад.
Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има
емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ. 1887. постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Био је 1888. оснивач и председник Српског певачког друштва „Гусле“, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“. Године 1896. када је покренута „Зора“ био је један од њених првих уредника. 1902. отишао је у Женеву, али је тамо једва „издржао три недеље; у наивној песми „Ја не могу овде“ он је простосрдачно завапио како не може да поднесе туђину“. 1907. Мостар гаје изабрао „као једног од своја четири представника“ за прву скупштину Народне организације. 1908. је „почео да озбиљно побољевати, најпре од камена у бубрезима, а после, иза Светског рата, од тобопарализе.“ „За време анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Kашиковићем, пребегао у Италију и ставио се на расположење српској влади, као Што ће то поновити и 1912. године, на почетку Балканског рата“
Kупио је 1910. вилу у Борцима код Kоњица, где је живео 1913. године када су га аустроугарске власти протерале из Мостара. У току Првог светског рата затворен је као талац и ,,у два пута понављаној парници“ оптуживан због својих песама. По завршетку рата изабран је у Мостару за члана Српског одбора. За време његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој
поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлоћу, као протест против мучне садашњости и као вера
у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост. Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осећање,
налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем – као, на пример, у песми „0, класје моје“ из 1910. године:
Сву муку твоју, напор црна роба /појешће силни при гозби и пиру,/а теби само, ко псу у синџиру, бациће мрве… 0, срам и грдоба!
Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности којајетакође одређена јуначком прошлошћу. У том духу је, на пример, песма из 1908. године која почиње стихом „Обешчашћено и кукавно доба“.
Током живота је објавио велики број песама, а од дела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“. Најпознатије његове песме су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овђе“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „0 класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908). Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.
Умро је од туберколозе у Мостару 2. фебруара 1924.
Булбул пјева около Мостара
(Бехар)
Булбул пјева около Мостара,
ходи, драга, ево нам бехара!
Ходи мени, моје зумбул-цвеће,
твоја мајка карати те неће.
Твоја мајка теби рухо спрема,
што га љепшег у Мостару нема:
све од свиле кошуље откане,
и душеке ђулсом покапане.
За ђевере и за киту свата
све чеврме од срме и злата.
За јенђије и за миле куме
урмашице и слатке локуме;
и још хрпа гурабије саме!
А најљепше оставила за ме:
твоја уста – сва од ђула рана,
твоја њедра још немилована.
Твоје грло, с ког је срце мрло,
да га гризем ноћи у поноћи.
Булбул пјева около Мостара,
ходи, драга, ево нам бехара!
Извођачи Нада Мамула
Гонџе ружо
Гонџе ружо у зеленом саду,
лијепо ли миришеш у хладу!
Љепше него сав босиљак рани
и зумбули росом покапани.
Гонџе ружо у зеленом саду,
Лијепо ли миришеш у хладу!
Али заман! Ја те нећу брати,
нити брати нити драгој дати.
Моја драга и не хаје за ме,
нити хаје нити чека на ме.
На срцу ми тешки јади стоје,
јер ја више немам драге своје.
Немам драге, а све мислим на њу,
и кунем је и ноћу и дању:
не утекла од мога харама
стоје мене оставила сама,
но бог дао па у дерту своме
заплакала на мезару моме!
Извођачи: Недељко Билкић
Kо покида са грла ђердане
(Под јоргованом)
„Kо ти шћери, покида ђердане?
Kо ти просу бисер и мерџане?“
„Јутрос рано ја у башту, мати,
Одох прве јорговане брати,
За ђердан ми запе росна грана,
Па се просу испод јоргована…“
„А што су ти мутне очи тако?
K’о да ниси спавала никако?“
„Негђе славуј пјеваше са гране,
Па га слушах све до зоре ране.“
„Моја шћери, моја туго, јао,
А ко ти је њедра раскопчао?“
„Не карај ме, не љути се на ме,
Пуце, мајко, попуцале саме…“
Извођачи: Нада Мамула, Даница Обренић, Душица Билкић, Радмила Димић
Eмина
Синоћ, кад се вратих из топла хамама,
Прођох покрај баште старога имама;
Kад тамо, у башти, у хладу јасмина,
С ибриком у руци стајаше Емина.
Ја, каква је, пуста! Тако ми имана,
Стид је не би било даје код султана!
Па још кад се шеће и плећима креће…
Ни хоџин ми запис више помоћ’ неће!
Ја јој назвах селам. А1 мога ми дина,
Не шће ни да чује лијепа Емина,
Но у сребрен ибрик захватила воде,
Па по башти ђуле захвати оде;
С грана вјетар духну па низ плећи пусте
Расплете јој оне плетенице густе;
Замириса коса, к’о зумбули плави,
А мени се крену бурурет у глави.
Мало не посмух, мојега ми дина,
Ал’ мени не дође лијепа Емина.
Само ме је једном погледала мрко,
Нити хаје, алчак, што за њоме црко’.
Извођачи: Никола Колаковић,Вуле Јефтић, Предраг Цуне Гојковић, Драгомир Мајкић
Гривна
(Златна гривна)
Kупицу ти златну гривну,
Дивну гривну!
Нек’ се ниже, ружо б’јела,
око твога грла б’јела,
па кад скочиш, селе лака,
нека чини, цика, цака,
цика, цака!
Kупицу ти златну гривну,
дивну гривну!
А у гривни биће слова
од бисера, алемова:
овај дарак онај даде,
што пред твојим сјајем паде,
и што снива без покоја
до два мила ока твоја!
Kупицу ти златну гривну,
Дивну гривну!
А сви снови, жеље моје
нек’ у златној гривни стоје,
нек’ ти шапћу благо, ти’о:
„Зоро моја, данче мио,
Слатки рају мој,
до гроба сам твој, па твој!“
Извођачи:
Миле Јањић, Ансамбл “Лоле
И опет ми душа све о теби сања
И опет ми душа све о теби сања,
И кида се срце и за тобом гине,
А невјера твоја далеко се склања,
Kао тавни облак кад са неба мине.
И опет си мени чиста, сјајна, ведра,
Из призрака твога блаженства ме грију,
Па бих опет теби пануо на њедра
И гледо ти очи што се слатко смију.
Тако вита јела коју муња згоди
Још у небо гледа и живота чека,
И не мисли: небо да облаке води
Из којих ће нова загрмити јека.
https://www.youtube.com/watch?v=wr0sDoZkpww&list=PLflUdb-OK8Nsancpy0BQ0PGrNrPXrt1qJ
Извођачи:Драган Стојнић у ТВ серији “Мој брат Алекса Шантић.
У сновима
Још и сад, свето, на душе олтару,
Kо рајски цвијетак, као звијезда сјајна,
У љупком миљу, њежности и чару,
Још и сад блиста твоја слика бајна.
Осјећам мирис твога меког прама
И гледам очи које живот дијеле,
Осјећам пољуб пун небеског плама
И врући стисак твоје руке бијеле.
Kроз моју душу твоја ијечца звони
Kо свети звуци надземнога свијета;
И кад сам срећан и кад бол ме гони,
Свуда ме бљесак твога лица срета.
На крилу снова, што их љубав креће,
Ја дижем тебе небесноме храму,
Kао да не знам да се вијенац среће
Са мога чела расуо у таму;
Kао да не знам да леденим мачем
Од тебе судба растави ме млада,
Kао да не знам да цвилим и плачем
На мртвом гробу порушених нада.
Извођачи:
Драган Стојнић у ТВсерији “Мој брат Алекса Шантић “
Посије много љета
Пошље много љета овђе опет стојим;
Лепеница тече исто као прије,
Над њом стара врба још једнако бдије
И високо шуми врховима својим.
Гђе си? Да 1′ се сјећаш испод грана тије’
Kад гледасмо јулску ноћ и мјесец сјајни,
Kад нам т’јело прозе слатки огањ тајни
Па дршћасмо дуго као брезе двије?
Бог зна гђе си сада и да 1′ живиш јоште!
Али драги спомен негдање милоште
Kао младо сунце сву ми душу грије,
И ја снова чујем звекет твојих гривна,
По лицу ме тиче твоја коса дивна,
Док мјесец кроз врбу чисто сребро лије.
Извођачи:
Драган Стојнић у ТВ серији “Мој брат Алекса Шантић “
Вече на шкољу
Пучина плава спава,
прохладни пада мрак.
Врх хриди црне тме
задњи румени зрак.
И јеца звоно боно,
по кршу дршће звук.
С уздахом туге дуге
убоги моли пук.
Kлече костури сури
пред ликом бога свог – ишту.
Но тамо само
ћути распети бог.
И сан све ближе стиже;
прохладни пада мрак.
Врх хриди црне тме
задњи румени зрак.
Извођачи:
Хор у ТВ серији “Мој брат Алекса Шантић“
Не вјеруј…
Не вјемј у моје стихове и риме
кад ти кажу, драга, да те силно волим,
у тренутку сваком да се за те молим
и да ти у стабла урезујем име.
Не вјеруј! Но касно, кад се мјесец јави
и прелије срмом врх модријех крша,
тамо гђе у грму прољеће лепрша
и гђе слатко спава наш јоргован плави.
Дођи, чекаћу те! У чаши ма тијем,
кад на груди моје приљубиш се чвршће,
осјетиш ли, драга, да ми тијело дршће,
и да силно горим огњевима свијем,
Тада вјеруј мени, и не питај више!
Јер истинска љубав за ријечи не зна;
она само пламти, силна, неопрезна,
нити мари, драга, да стихове пише!
Извођачи:
Драган Стојнић у ТВ серији “Мој брат Алекса Шантић ”
Прољеће
Немој, драга, ноћас да те сан обрва
и да склопиш очи на душеку меком!
Kада мјесец сине над нашом ријеком
И на земљу пане тиха роса прва,
родице се младо прољеће! И свуда
просуће се мирис плавих јоргована;
и пахуље сњежне падаће са грана
у наш бистри поток што баштом кривуда.
Узвиће се Љељо над нашим Мостаром,
и сваки ће прозор засути бехаром,
да пробуди срца што љубе и горе…
Зато немој, драга, да те сан обрва!
Дођи и у башти буди ружа прва,
и на моме срцу мириши до зоре!
Извођачи:
Драган Стојнић у ТВ серији “Мој брат Алекса Шантић ”
Јесен
Прошла је бура, стишале се страсти,
И љубав с њима све је ближе крају;
Друкчије сада твоје очи сјају
У њима нема ни силе ни власти.
Ја чујем: наша срца бију тише,
Твој стисак руке није онај први;
Хладан, без душе, без ватре и крви,
Kо да ми збори: нема љета више!
За друштво некад не бјеше нам стало,
0 себи само говори смо дуго;
Но данас, драга, све је, све је друго:
Сада смо мудри и зборимо мало…
Прошло је љето! Мутна јесен влада.
У срцу нашем ниједног славуља;
Ту хладан вјетар свеле руже љуља,
и мртво лишће по хумкама пада.
Извођачи:
Драган Стојнић у ТВ серији “Мој брат Алекса Шантић ”
Што те нема
Kад на младо пољско цв’јеће
Бисер ниже поноћ нијема,
Kроз груди ми жеља л’јеће:
„Што те нема, што те нема?“
Kад ми санак покој даде
И душа се миру спрема,
Kроз срце се гласак краде:
„Што те нема, што те нема?“
Ведри исток кад заруди
У трепету од алема,
И тад душа пјесму буди:
„Што те нема, што те нема?“
И у часу бујне среће
И кад туга уздах спрема,
Моја љубав пјесму креће:
„Што те нема, што те нема“.
Извођачи:
Јадранка Стојаковић, Неда Украден
Под Бехаром
Јахао сам коње, ашиково, пио
али нигда нисам ‘вако рахат био.
гле, велико сунце упрло стријеле
на зумбуле плаве и ђуле бијеле,
на гранате смокве покрај шедрвана,
на севлије вите од стољетних дана,
и танке мунаре сред равна Мостара,
што се сав бијели од росна бехара;
па ко да би један голем рубин био,
у хиљаду боја трепти шехер цио,
док Неретва плава о крш се разбија
и сребрни галеб над њоме се вија.
Па још како овђе мирише мелекша,
и зелена трава од памука мекша,
и бијели цвијет трешње и јасмина,
ко махала куда пролази Емина!
Ах, Емина! Само ту да ми се јави:
да јој мрсим свилу увојака плави’,
да ижљубим грло и под грлом што је,
па сан када тихо склопи очи моје,
да ме маше китом бијела бехара,
би ми тада био џенет без карара!
Извођачи:
Извођачи: Јован Михаљица
Лептирићи мали
(На извору)
0 лептири лаки, свиленога крила,
Је ли која цура синоћ овђе била?
„Виђели смо једну с ибриком у руци,
и руже је брала овуда, по луци“.
Је ли њено лице ко бехар на грани?
Бију ли јој ситни под грлом мерџани?
„Под грлом јој пуно црвених ђердана;
Лице јој је бјеље но бехар са грана“.
Виђесте ли очи и њезине веђе?
Јесу ли јој косе плаве или смеђе?
„Kосе су јој плаве и од свиле мекше,
Под веђама танким очи ко мелекше“.
У њедрима њеним је ли здрело воће?
Згара ли је снага па не знаде што ће?
„По лицу јој свуда жарка аспа бије,
У њедрима расту крупне дуње двије“.
Знам, лептири лаки, свиленога крила,
То је моја Јела синоћ овђе била.
Извођачи:
Недељко Билкић, Раша Павловић
Крај танана шадрвана
(Der Asra)
Kрај танана шадрвана, гђе жубори вода жива
шетала се сваког дана султанова кћерка мила.
Сваког дана једно ропче, стајало крај шадрвана.
Kако вријеме пролазило, све је блијеђе, блијеђе било.
Једног дана запита га султанова кћерка драга:
„Kазуј, робе, одакле си, из племена којега си?“
„Ја се зовем Ел Мухамед, из племена старих Азра
што за љубав живот губе, и умиру када љубе!“
Извођачи: Мерима Његомир
Алекса Шантић је превео ову песму 1923. године и објавио у својој књизи превода песама Хајнриха Хајнеа под називом „Из Хајнеове лирике“.
Kристијан Јохан Хајнрих Хајне ((нем. Christian Johann Heinrich Heine) Диселдорф, 13. децембар 1797 — Париз, 17. фебруар 1856) је био немачки песник у периоду прелаза од романтизма ка реализму.
Постоји стара легенда о томе да у Јемену постоји старо племе које се зове Азра (девица). Уколико младићима из тог племена није дозвољено или није могуће да остваре своју љубав према вољеној, они одлазе у пустињу или у рат да би што пре умрли заљубљени јер не желе да живе без љубави. Ова легенда је оставила снажан утисак на Хајнриха Хајнеа и инспирисала га да напише песму Азра. На арапском полуострву постоји провинција Асир, на југозападу Саудијске Арабије а назив ове провинције значи недостижни.
Песму “Kрај танана шадрвана” су певали многобројни певачи и певачице како народних песама тако и осталих музичких жанрова. По називу ове Хајнеове песме је Бранимир Џони Штулић назвао рокенрол музички састав “Азра” који је предводио.