Матија Бан
(Петрово Село код Дубровника, 16. децембар 1818 — Београд, 1/14. март 1903)
Био је српски професор, политичар и дипломата и један од најпознатијих представника националног покрета Срба у Дубровнику.
Школовао су у Дубровнику, где је завршио гимназију, филозофске и педагошке науке. Радио је прво као писар у једној адвокатској канцеларији, а потом у катастру у Дубровнику. Провео је неколико година на Истоку, на острву у цариградској околини, Цариграду и Бруси, повремено подучавајући друге, учећи и сам, а повремено је живео на свом имању у Анадолији. Године 1844. дошао је у Београд, где постаје васпитач кћери кнеза Александра Карађорђевића. Био је шеф прес-бироа и водио је послове националне пропаганде и члан Српске краљевске академије, а у исто време један од најплоднијих српских писаца.
Писао је драме у духу класицизма и трагедије у стиху, са историјском тематиком; познате су и његове педагошке расправе. Његове најпознатије драме су: Мерима, Смрт Уроша V, Краљ Вукашин, Кнез Никола Зрињски, Јан Хус и многе друге.
Супруга му је била пореклом Гркиња, Маргарита, а старија ћерка им је била Полексија Тодоровић. Полексија је била сликарка и супруга сликара Стеве Тодоровића. У Риму је у време Првог светског рата основала и била на челу друштва „Комитет српских жена“.
Школовао се у Дубровнику, где је завршио гимназију, филозофске и педагошке науке. Године 1834. ступио у фрањевачки ред, али је убрзо из њега иступио.
Радио је прво као писар у једној адвокатској канцеларији, а потом у катастру у Дубровнику. Провео је неколико година на Истоку, на острву Халки у цариградској околини, Цариграду и Бруси, повремено подучавајући друге, учећи и сам, а повремено је живео на свом имању у Анадолији. Године 1844. дошао је у Београд, где постаје васпитач кћери кнеза Александра Карађорђевића. Као резултат тог педагошког рада су три свеске Воспитатеља женског (1847.) Био је шеф прес-бироа и водио је послове националне пропаганде и члан Српске краљевске академије, а у исто време један од најплоднијих српских писаца. Писао је драме у духу класицизма и трагедије у стиху, са историјском тематиком; познате су и његове педагошке расправе. Његове најпознатије драме су: Мерима, Смрт Уроша V, краљ Вукашин, кнез Никола Зрињски, Јан Хус и многе друге.
Матија Бан је оснивач једног политичког програма националног уједињења и ослобођења Јужних Словена. Држава би требало да буде нека врста уније Хрватске и Србије, којој би се потом, по жељи, прикључила и велика Бугарска. Бугарски кнез Фердинанд га је одликовао 1897. године највишим степеном бугарског ордена за грађанске врлине. Према Бановом концепту федералне југословенске државе, Србија треба да има улогу коловође, и границе би јој биле историјске српске земље од ријека Врбас и Цетина до града Софија, уједињењем: Србија, Срем, Бачка, Банат, Босна, Херцеговина, Црна Гора, Стара Србија, сјеверна Албанија, Бока Которска, Далмација и Босанска крајина. Хрватско-славонски остатак југословенских територија на запад би заједно и са словеначким областима и приморјем до Трста укључивао Велику Хрватску. Овај план је уручио Стевану Книћанину.
У своме обраћању Јовану Ристићу, тадашњем министру иностраних дела Кнежевине Србије, 23. марта 1879. године Матија Бан предлаже оснивање Одбора за Македонију под заштитом Св. Саве. Задатак тог Одбора био би штампање књига за то подручје, као и »да одобор тражи српске учитеље за тамошње пределе и означава децу која би се отуд примала са благодејањем у наше школе«. Уз то, предложио је и оснивање пододбора у Врању, Скопљу, Тетову, Куманову, Призрену, Кичеву, Прилепу, Костуру, Охриду.
Бан је 1848. сковао реч четник по узору на пољски језик да би означио герилца у Грбаљској буни.
Док је био у Београду, Матија Бан је 1879. године први изнео идеју подизања цркве Светог Саве на Врачару. Касније, 1895. године је основано Друштво за подизање храма светог Саве на Врачару, а 1905. године расписан јавни конкурс за израду пројекта храма.
По његовом имању и кући један део Београда носи назив Баново Брдо.
Први је увео термин „Југословен“, а то је учинио у једној својој песми из 1835. године.
Млада Јелка љуби Јанка
Млада Јелка љуби Јанка
као живот свој.
А што тајно ти не дођеш мени,
Јанко мој?
Ја бих дош’о болна Јелко,
али не смијем,
свуд је стража наоколо,
пази на мене.
Дођи Јанко, дођи душо,
дођи к’ мени ти,
Јер ја без тебе живјет’ нећу,
морам умријети
Стражу оца немилосно
преварићу ја,
нико нас неће пробудити
из дубока сна.
Извођачи: Ксенија Цицварић