Лаза Kостић
(Kовиљ, 31. јануар/12. фебруар 1841 — Беч, 26. новембар 1910)
Српски књижевник, песник, новинар, драмски писац и естетичар. Рођење 1841. год. у Kовиљу, у Бачкој, у војничкој породици. Основну школује учио у месту рођења, гимназију у Новом Саду,
Панчеву и Будиму, а права и докторат права на Пештанском универзитету. Службовање је почео као гимназијски наставник у Новом Саду; затим постаје адвокат, велики бележник и председник суда. Све је то трајало око осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством,
политиком и јавним националним пословима. Двапут је допао затвора у Пешти: први пут због лажне доставе даје учествовао у убиству кнеза Михаила и други пут због борбеног и антиаустријског говора у Београду на свечаности приликом проглашења пунолетства кнеза Милана. Kад је ослобођен,
у знак признања, био је изабран за посланика Угарског сабора, где је, као један од најбољих сарадника Светозара Милетића, живо и смело радио за српску ствар. Потом живи у Београду и уређује „Српску независност“, али под притиском реакционарне владе морао је да напусти Србију. На позив кнеза Николе одлази у Црну Гору и ту остаје око пет година, као уредник званичних црногорских новина и политички сарадник кнежев. Но и ту дође до сукоба, па се врати у Бачку. У Сомбору је провео остатак живота релативно мимо.
У Пешти се 1892. године сусрео са Николом Теслом коме је 1895. препоручио за женидбу Ленку Дунђерски, у коју је и сам био потајно заљубљен.
Умро је 1910. год. у Бечу а сахрањен је на Великом Православном гробљу у Сомбору. Остаће запамћен као један од најзначајнијих књижевника српског романтизма.
Изабран је за члана Српског ученог друштва 27. фебруара 1883, а за редовног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909.
Једна новобеоградска школа од 2005. носи име по Лажи Kоштицу.
Њему у част установљена је Награда Лаза Kостић.
Kао политички човек и јавни радник Kостић је вршио снажан утицај на српско друштво свога времена.
Он је један од оснивача и вођа „Уједињене омладине“, покретач и уредник многих књижевних и политичких листова, интиман сарадник Светозара Милетића. Он се у Аустрији борио против клерикализма и реакције, а у Србији против бирократске стеге и династичара. Kад је зашао у године, напустио је своју ранију борбеност и слободоумље, па је то био разлог Што се и његов књижевни рад стао потцењивати.
Kостић је своје књижевно стварање почео у јеку романтизма, поред Змаја, Јакшића и других врло истакнутих писаца. Па ипак, за непуних десет година стварања он је истакнут у ред највећих песника и постао најпознатији представник српског романтизма. Написао је око 150 лирских и дваестак епских песама, балада и романси; три драме.
Снове снивам
Снове снивам, снујем снове,
снујем снове бисерове,
у сну живим, у сну дишем,
ал’ не могу ситне снове,
не могу их да напишем.
Снове снивам, снове снујем,
у слике бих да их кујем,
ал* су санци полетанци,
не могу их да при куј ем,
срцу мое лаганоме.
Ал, наслони на те снове
твоје груди бисерове,
две ледене бисер капи:
та би студен смрзла снове,
све те слике следила би.
Извођачи: Миле Богдановић
Међу јавом и међ’ сном
Срце моје самохрано,
ко те дозва у мој дом?
неуморна плетисанко,
што плетиво плетеш танко
међу јавом и мед сном.
Срце моје, срце лудо,
шта ти мислиш с плетивом?
K’о плетиља она стара,
дан што плете, ноћ опара,
међу јавом и мед сном.
Срце моје, срце кивно,
убио те живи гром!
Што се не даш мени живу
разабрати у плетиву
међу јавом и мед сном!
Извођачи: Kабаре “Путуј Европо“
Санта Мариа дéла салуте
Опрости, мајко света, опрости,
што наших гора пожалих бор,
на ком се, устук1 свакој злости,
блаженој теби подиже двор;
презри, небеснице, врело милости,
што ти земаљски сагреши створ:
Kајан2 ти љубим пречисте скуте,
Санта Мариа делла Салуте.
Зар није лепше носит’ лепоту,
сводова твојих постати стуб,
него грејући светску грехоту
у пепо спалит’ срце и луб;
тонут’ о броду, трунут’ у плоту,
ђаволу јелу а врагу дуб?
Зар није лепше вековат’ у те,
Санта Мариа делла Салуте?
Опрости, мајко, много сам страдо,
многе сам грехе покај’о ја;
све што је срце снивало младо,
све је то јаве сломио ма’;
за чим сам чезно, чему се надо,
све је то давно пепо и пра’,
на угод3 живу пакости жуте,
Санта Мариа делла Салуте.
Тровала ме је подмукло, гњило,
ал* ипак нећу никога клет’;
штогод је муке на мени било,
да никог за то не криви свет:
јер, што је души ломило крило,
те јој у јеку душило лет,
све је то с ове главе, са луде,
Санта Мариа делла Салуте!
Тад моја вила преда ме грану,
лепше је овај не виде вид;
из црног мрака дивна ми свану,
к’о песма славља у зорин свит,
сваку ми махом залечи рану,
ал’ тежој рани настаде брид:
Шта ћу од миља, од муке љуте,
Санта Мариа делла Салуте?
Она ме гледну. У душу свесну
никад још такав не сину глед;
тим би, што из тог погледа кресну,
свих васиона стопила лед;
све ми то нуди за чим год чезну’,
јаде па сладе, чемер па мед,
сву своју душу, све своје жуде,
— сву вечност за те, дивни тренуте! —
Санта Мариа дéлиа Салуте.
Зар мени јадном сва та дивота?
Зар мени благо толико све?
Зар мени старом, на дну живота,
та златна воћка што сад тек зре?
Ох, слатка воћко, танталског рода,
што ниси мени сазрела пре?
Опрости мени грешне залуте4,
Санта Мариа дéлиа Салуте.
Две се у мени побише силе,
мозак и срце, памет и сласт,
дуго су бојак страховит биле,
к’о бесни олуј и стари храст.
Напокон силе сусташе миле,
вијугав мозак одржа власт,
разлог и запон5 памети худе,
Санта Мариа дéлиа Салуте.
Памет ме стегну, ја срце стисну’,
утекох мудро од среће, луд,
утекох од ње — а она свисну.
Помрчи сунце, вечита студ,
гаснуше звевде, рај у плач брижну,
смак света наста и страшни суд. —
0, светски сломе, о страшни суде,
Санта Мариа дéлиа Салуте!
У срцу сломљен, збуњен у глави,
спомен је њезин свети ми храм.
Тад ми се она од онуд јави,
к’о да се Бог ми појави сам:
У души бола лед ми се крави,
кроз њу сад видим, од ње све знам,
зашто се мудрачки мозгови муте,
Санта Мариа делла Салуте.
Дође ми у сну. Не кад је зове
силних ми жеља наврели рој,
она ми дође кад њојзи гове,
тајне су силе слушкиње њој.
Навек су са њом појаве нове,
земних милина небески крој.
Тако ми до ње простире путе,
Санта Мариа делла Салуте.
У нас је све к’о у мужа и жене,
само што није брига и рад,
све су милине, ал’ незежене,
страст нам се блажи у рајски хлад;
старија она сад је од мене,
тамо ћу бити доста јој млад,
где свих времена разлике ћуте,
Санта Мариа делла Салуте.
А наша деца песме су моје,
тих састанака вечити траг;
то се не пише, то се не поје,
само што душом пробије зрак.
То разумемо само нас двоје,
то је и рају приновак драг,
то тек у заносу пророци слуте,
Санта Мариа делла Салуте.
А кад ми дође да прсне глава
о мог живота хридовит крај,
најлепши сан ми постаће јава,
мој ропац њено: „Ево ме, нај!“
Из ништавила у славу слава,
из безњенице6 у рај, у рај!
У рај, у рај, у њезин загрљај!
Све ће се жеље ту да пробуде,
души не жице све да прогуде,
задивићемо светске колуте,
звездама ћемо померит’ путе,
сунцима засут’ сељанске студе,
да у све куте зоре заруде,
да од милине дуси полуде,
Санта Мариа делта Салуте.
Извођачи: Душан Прелевић, Оливер Њего Јадранка Јовановић