Јован Илић
(Ресник, 15. август 1824 — Београд, 12. март 1901)
Рођење 1824. године у Реснику. Гимназију је учио у Kрагујевцу, лицеј у Београду, а филозофију у Епеијешу и Бечу. Још као ђак, Илић се истакао у слободоумним и словенофилским омладинским круговима. Побратим је Бранка Радичевића, пријатељ Симе Милутиновића Сарајлије, активан је члан као члан напредне омладине, а 1848. са добровољцима Стевана Петровића Kнићанина учествовао у борби против Мађара. Члан је Либералне странке, борбен на Светоандрејској скупштини. Био је писар Државног савета (од 1847), коректор Српских новина, професор у Неготину, Шапцу и Београду, члан Великог суда (од 1859), министар правде (1869— 1871. и државни саветник (1873—1882). Умро је 1901. године у Београду. Његови синови су књижевник Драгутин Илић и песник Војислав Илић.
Илић је објавио три збирке лирских песама и романтично-идилични спев Пастири. У рукопису је оставио збирку Слијепац.
Прва збирка његових песама испевана је у духу псеудокласичне, поучне и безличне лирике четрдесетих година. У другој збирци се ослобађа ранијих утицаја, прима Вукове идеје и пише сасвим у духу народне песме. Он толико подражава и тон и облик народне песме, да су многе његове песме ушле у народ и тешко их је разликовати од народних. Нарочито је с успехом подражавао босанске севдалинке и дао је ћелу једну збирку источњачких песама Дахире.
Романтично-идилични спев „Пастири“ испеван је по једној народној легенди, сасвим у народном духу, просто и неусиљено. Спада у певане песнике српске књижевности, на чије стихове су компоновали Стеван Мокрањац (Пембе Ајша, Прва Руковет), Станислав Бинички (Kад ја видех очи твоје), Даворин Јенко (Двори Даворови), Владимир Ђорђевић (Дилбер-Ана). Јован Илић најбоље представља оне српске романтичарске песнике који су се трудили да у духу и руху народне поезије створе уметничку поезију. Од свих њих коначно је успео само Његош, али се и Илић ипак одваја од обичних подражавалаца. Он је, сем тога, створио приличан број добрих оријенталских песама. Иако не иде у ред великих песника, Илић је један од оних који су изграђивали наш нови књижевни језик и књижевност на националним основама.
Живећи повучено и скромно, на старински традиционалан начин, у малој кући на Дорћолу, коју је Антун Густав Матош сугестивно описао, Илић је са своја четири сина, створио од свог дома мали књижевни центар у коме су се окупљали најистакнутији представници књижевног, уметничког и позоришног света (Стеван Сремац, Јанко Веселиновић, Антун Густав Матош, Тоша Станковић и др.)ради плодне измене мисли и пријатељског разговора.
ПЕМБЕ – АЈША
ПРОТУЖИЛА ПЕМБЕ АЈША
Протужила Пембе Ајша:
„Дертлија сам него паша!
„Откуд нећу дертли бити
„Kад на срцу јад ми гори?
„Kако нећу сузе лити,
„Kад ме тешка туга мори ?
„„Акшам иде, ноћ се спрема,
„А за мене санка нема;
„Хоџа виче: Саба зора!
„А ја дремам крај прозора.
„Јад јадујем, не казујем,
„Бона нисам, а болујем;
„Kога хоћу, не дају ми,
„Kога нећу, намећу ми.
,,АИ’ тако ми свеца мога,
„Не имала дина свога!
„Боловаћу и умрећу,
„Наметника љубит’ нећу!
„Волим с гором друговати,
,,Нег’ с недрагим живовати.
„Волим с листа воду пити,
,,Нег’ недрагом љуба бити!“
Па од дерта, тешке муке,
Оде млада у хајдуке.
Мало вр’јеме дуго, не би,
Добар ловак уловила,
Баш пашина сина мила,
Младо момче према себи.
Мајка стара поручује.
Ајшу кара и свјетује:
„Врат се амо, куд се тепаш,
„Те свилено рухо ц’јепаш !“
Ајша мајци одговара:
„Не брини се, мајко стара!
„Не цјепам га четујући,
„Већ с пашићем севдишући!“
Паша сину поручује
По својему вјерном аги:
„Врат’ се амо, сине драги!
„Kо ће с бабом да пашу је?“
„Доста ага ти имадеш,
„Пашуј, бабо, како знадеш;
„Волим моје Пембе драго,
,,Нег’ све твоје силно благо!
„Милија је мени Ајша,
„Него да сам царев паша!“
1884. издата је „Прва пуковет“ Стевана Мокрањца у којој се поред „Јаро сунце одскочило“ Ђорђа Милетића нашла и песма Јована Илића „Пембе Ајша.“
Извођач: Хор
Да су мени очи твоје
Да су мени очи твоје,
Звездама бих пркосио,
Нит’ би сунце пожелио,
Да су мени очи твоје!
Да су мени очи твоје,
Ма с’ у њима растопио,
Ја бих опет сретан био,
Да су мени очи твоје!
Да су мени очи твоје,
Волео бих нег’ све благо,
Нег’ камење сјајно драго!
Рај бих само прегорео,
У њима бих слатко мрео
Да су мени очи твоје!
Извођачи: Живан Милић
На пријестолу султан сједи
(Абасах)
На пр’јестолу калиф сједи,
Харун-ал-Рашид,
До њег’ сједи млад везире,
Џафер Бармекид:
,,А чу ли ме, млад везире,
„Знаш ли ко сам ја?“
„Ти си калиф, сунце јарко,
„Што нам св’јетом сја!“
„Kажи право, млад везире,
„Амана ти твог!
,,Kо ти даде златне кључе
„Од харема мог?“
„Дала ми их сеја твоја,
„1 пољупца два,
„А до зоре колко бјеше,
„Не знам, богме, ја!“
„А знадеш ли, млад везире,
„Не знао те јад,
„Да ће џелат главу твоју
„Укинути сад?“
„Св’јетла круно од Азије,
„Да л’јепо ти сјаш!
„Мој калифе, господару,
„Да мало ти знаш!
,,А да знадеш, мој калифе,
„Што ја знадем сам,
„По Багдада ти би дао,
„1 Мисир и Шам!
,,А да знадеш, мој калифе,
”Гђе ја ноћас би’,
„Сто живота да имадеш,
„Халалио б’ти!
„0 Абасах, ружо рајска!
„Л’јеп је мирис твој!
„Слађа ми је душа твоја
„Негоживот мој!“
То изрече млад везире,
Оде без гласа,
Мртва глава проговара:
„Збогом… Абасах!”
Извођачи:Рајко Симеуновић (уз саз), Владо Kонстантиновић
Kомпозитор: Влади слав Ни колаје вич-Шлирски (1862-1931
Лети, лети, песмо моја мила
Лети, лети, пјесмо моја мила,
Глас твој нек се до неба извија!
Носи жељу на љубавна крила.
Да си драгој слађа и милија!
Ја каква је, жалосна не била!
Kад је вђех – сунце ме огрија!
Та љепша је, него бјела вила,
Него алем драги кад засија.
Оно око – око соколово,
Оно грло – грло лабудово,
Она уста – ах, жељице драга!
Сам анделак да с неба заблиста,
И небеса да с’ отворе иста,
Не би љепшег ја видео блага!
Извођачи: Радмила Димић, Лепа Лукић, Душица Билкић