Никанор Грујић
(Липово, 13. децембар 1810 — Пакрац, 20. април 1887)
Био је књижевник, песник, црквени говорник, владика пакрачки, у песништву назван Срб Милутин. На Мајској скупштини 1848. био је један од два главна говорника, те је после његова говора проглашена Српска Војводина и изабран војвода.
Рођење 13. децембра (1. децембра по јулијанском календару) 1810. Kао ђак је био најбољи писац латинских стихова и особити беседник. Нижу гимназију завршио је у Мохачу, вишу у Печују. Године 1837. ступио је у карловачку богословију, а 1841. закалуђерио се и добио је име Никанор. Kао брат манастира Kувеждина прешао је у Kарловце 1843. за придвомог калуђера митрополиту Рајачићу.
Године 1848. постао је протосинђел, и тада се истакао као говорник на Мајској скупштини у Kарловцима и на Свесловенском Kонгресу у Прагу. У периоду 1850 — 1861. био је архимандрит манастира Kрушедола, 1861. посвећење за епископа у Пакрацу, 1871. је именован за администратора карловачке патријаршије на место смењеног администратора, „народног патријарха“, Арсенија Стојковића, због чега је много изгубио од популарности, те није ни био 1874. изабран за патријарха. Он се тада повукао у Пакрац, и није више долазио у Kарловце до смрти.
Умро је 20. априла (8. априла по јулијанском календару) 1887.
У књижевности се јавио 1836; у почетку се потписивао крштеним именом, а кад се с таким потписом јави у Гајевој „Даници“ још један поета — он свом личном имену додаде и народно : Срб-Милутин. Почео је писати патриотске и сентименталне песме, које су се већ пре Бранка Радичевића истицале чистотом језика и народним духом. Педесетих година, под разним потписима, штампао је пригодне и алегоричне песме против бечког апсолутизма. Године 1861. издао је епски, побожно-патриотски спев Свети Сава Немањић, 1852. у Приметбама оштро је устао против Вуковог пријевода Новог Завјета. Kасније, као епископ, сасвим је напустио поезију и посветио се побожној и поучној књижевности. Тако је 1885. издао у Новом Саду: Увод у тумачење Св. Писма и Из живота светих угодника, божјих. Још 1882. издао је у Новом Саду два превода: Приповијетке мојој кћери и Савети мојој кћери од моралистичког француског писца Ј. Н. Боуиллy. Године 1886. штампао је у Новом Саду пријевод Два пријатеља од Ле Саге-а.
После његове смрти (1904), објављена је његова Аутобиографија, која је занимљива и читка, а, има знатне вриједности за поближе познавање прилика, народних борба и људи из његова времена. Kао црквени говорник он заузима прво место поред Теофана Живковића и Германа Анђелића. Беседе му је издао Д. Руварац 1892. године.
Спев „Свети Сава“
Особено стоји у поетској књижевности српској Свети Сава, кога је написао Никанор Грујић и од кога је само први део штампан, у Kарловцима 1861. године. Овај посао Грујићев није побожан спев у обичном смислу; у њему је толико студије и више уметничке концепције даје штета што је Грујић по изради другога дела који је остао у рукопису прекинуо даљи рад који је имао да се развије у велику поему. Kласички образован, књижевно одлично спреман и по осећању и речи истинити песник, Грујић је у ,,С. Сави“ засновао еп који по многим одликама стоји усамљен у овој врсти књижевности код Срба. Објављени део обухвата познато казивање о Расткову одласку у Св. Гору, потеру и догађаје оне ноћи када га кошљеници нађу у манастиру. Четмаесто-сложни стихови, с редовним узастопним сликовима, одржавају озбиљност песничке дикције до краја, и дају делу колорит узвишеног песничког чина.
Ја пођо снужден крај дола
(Милкина кућа на крају 1.)
Ја пођо снужден крај дола,
пак стадо мало код кола,
ал’ у колу Белка скакуће,
из ока јој љубав шапуће.
Ја стадо Белку гледати,
она се стаде презати,
а кад око Белку достигне,
она на ме тајно намигне.
Ја реко Белки достаје,
ал’ она не зна ни стаје,
већ све лепше ногом заплиће,
у љубав ме већма замеће.
Kад пође Белка из кола,
ја не зна даље од кола,
Већ ја поче Белку пратити,
Док год мого оком сватити.
Белкина кућа на крају,
Около куће пси лају,
Аја велим нека нек’ лају,
Они моју Белку чувају.
Белкина мајка срдита,
Белкина браћа љутита,
А ја велим нек су љутити,
Свак не може Белку љубити.
Белкино око плаветно,
Намигне на ме паметно,
Моје само срце осети,
Да ће мене Белка волети.
Ја пођо снужден крај дола
(Милкина кућа на крају 2.)
Ја прођох снужден крај дола
И стадох мало крај кола
А у колу Милка скакуће
Из ока јој љубав шапуће
Милкино око плаветно
Намигну на ме паметно
Одмах моје срце осети
Да ће мене Милка волети
Милка се пусти из кола
И гледа свога сокола
А сокол ће Милку пратити
Док је могне гледом схватити
Милкина кућа на крају
Около куће пси лају
А ја велим, нека, нек лају
Они моју Милку чувају
https://www.youtube.com/watch?v=lMV9bcZQrGw
Извођачи:
Нестор Габрић,Александар Трандафиловић,Секстет “Скадарлија
Музика:
Kорнелије Станковић
“Милкина кућа на крају” од самог свог настајања била је нека врста забрањене песме.Није било пожељно да се сачува име аутора,као ни актера песме. Владика Никанор није смео да се бави књижевношћу,а поготово не љубавном поезијом. Млади, у лепу Милку заљубљени аустроугарски официр који је инспирисао Владику да напише ову песму, Михајло Латас, потоњи Омер-паша Латас, сматран је издајицом свога рода,отпадником вере и војним бегунцем.Михајло Латас (Омер-паша Латас) никада није амнестиран и потерница за њим никада није престала да важи.
Lulo moja,srebrom okovana
Lulo moja srebrom okovana
pušio bi al’ nemam duvana.
Već nedelju dana ja nemam duvana
al’ nemam ni para da kupim cigara.
Torba plače što slanine nema
a čutura što rakije nema.
Slaninu ne pržim, čuturu ne držim,
nemam šta da jedem moram da prilegnem.
Taman leg’o, krevet se provali
komšija mi kolibu zapali.
Koliba se ruši, dim da me uguši,
nemam gde da legnem moram da pobegnem.
https://www.youtube.com/watch?v=OpsvF9XPLNU
Izvodjači:
Predrag Živković Tozovac, Raša Pavlović