Петар Прерадовић

Петар Прерадовић

(Грабровница крај Питомаче, 7/19. март 1818 — Фарафелд крај Беча, 18. август 1872)

Прерадовићи воде порекло из Старе Србије, одакле се у XVII веку, пре велике Сеобе Срба, преселили уБачку и настанили у селу Леден (данас Риђици) у горњој Бачкој, између Баје и Сомбора. У време пресељења старешина задруге Прерадовића био је свештеник Српске православне цркве. Већина мушких чланова породице Прерадовић посветила се у Војној крајини војном позиву. Постојале су три гране Прерадовића и де Прерадовић (Депрерадовића), леђенска, руска и горњо-крајишка. Једна грана Прерадовића добила је угарско племство 1704. и користила предикат де Прерадовић. Од те гране породице води порекло руски дворјански (племићки) род Депрерадович, чији су чланови руски генерал- мајор Рајко (Родион) Степанович Депрерадович, бивши аустријски граничарски потпуковник који је дошао са породицом у Русију 1752, његов син руски генерал-мајор Иван Родионович Депрерадович и унук руски генерал коњице Николај Иванович Депрерадович (1767—1843), који се прославио у ратовима против Наполеона, као и поручник лајб-гардијског коњичког пука Николај Николајевич Депрерадович (1802—1884) и генерал-мајор, командир Сејменовског пука, Леонтиј ИвановичДепрерадович (1766— 1844). Kада је 1740. године укинута Потиска војна крајина са седиштем у Сомбору, онда је неколико официра из породице Прерадовић, прешло, са породицама у тзв. Горњу крајину. Из те гране Прерадовића је Петар Прерадовић. На грбу Петра Прерадовића налази се, као спомен на граничарско порекло његове породице, грифон који замахује сабљом држећи при томе у левој руци одсечену турску главу. Од Прерадовића, међу којима су и Прерадовићи из Грубишног поља, на списку убијених у логор Јасеновац Независне Државе Хрватске, до сада је идентификовано 100 Прерадовића.

Рани живот

Петар Прерадовић родио се 7/19. марта 1818. године у селу Грабовници, ђурђевачке регименте у српској православној породици Јована Прерадовића, аустријског граничарског официра, родом из Грубишног Поља у Војној крајини, и мајке Пелагије Прерадовић [5]. Школовање је започео у Грубишном Пољу, па наставио у Ђурђевцу и Бјеловару. Kад је умро Јован Прерадовић, Петар је био дете. Мајка Пелагија коју често помиње у својим песмама, остала је самохрана удовица.

Школовање, покатоличење и понемчење

Kада је напунио 12 година, 1830. године, Петар Прерадовић је уписан у Војну академију (кадетску школу) у Винер Нојштату (нем. Wиенер Неустадт, Бечко Ново Место), где је провео наредних 8 година. Током школовања сви ђаци те школе вођени су као римокатолици, што је могло да буде измењено, на изричит захтев питомца. Међутим, до тога је ретко долазило, па су православни питомци постепено, одлажењем на католичке мисе са друговима, без формалног покрштавања, постајали римокатолици. Тако је и Петар Прерадовић, као дечак-питомац кадетске школе, прећутно записан као римокатолик и из православне вероисповести преведен у католичку, а да није обављен формални чин конверзије. Његова припадност римокатоличкој цркви, касније је појачана пошто су му обе жене биле римокатоличке вероисповести .

Одмалена одвојен од породице и школован на немачком језику Петар Прерадовић је покатоличен,понемчен и скоро потпуно је заборавио матемји језик. Kада је 1838. по завршетку Војне академије посетио мајку и сестру и једва се са њима споразумевао.

Приликом прекоманде у Задар 1842. године Петар Прерадовић се упознао са Спиродоном Спиром Димитровићем у чијој кући су се често окупљали истакнути далматински Срби. На растанку са Спиром Димитровићем, Петар Прерадовић му је обећао да ће му послати песму на српском језику. Тако је настала прва Прерадовићева песма на матемјем језику Посланица Шпири Димитровићу.

Од 1838. и завршетка Војне, па до смрти био је у војсци Хабсбургшке монархије, касније Аустроугарске.

Kњижевни рад

Читав живот провео је у војној служби у Бечу и на подручју Војне крајине, а књижевношћу се бавио колико му је допуштала официрска служба (имао је чин генерал-мајора). Прикључио се илирском покрету у чијој је „другој фази“, уз Станка Враза и Ивана Мажуранића, постао најутицајнији пјесник. Пјесмама изражава бригу за свој језик, приврженост словенској концепцији и искрено родољубље. Приликом прекоманде у Задар 1842. године Петар Прерадовић се упознао са Спиродоном Спиром Димитровићем у чијој кући су се често окупљали истакнути далматински Срби. На растанку са Спиром Димитровићем, Петар Прерадовић му је обећао да ће му послати песму на српском језику. Тако је настала прва Прерадовићева песма Посланица Шпири Димитровићу из 1843. Мишљење Петра Прерадовића о српско-хрватским односима и његово словенофилство добро се може видети у његовој песми „Хрват или Србин.“

Потомство

Прерадовић се два пута женио, први пут Италијанком, други пут Немицом. Имао је седморо деце.Његово потомство данас је немачка, односно аустријска породица фон Прерадовић. Његова унука Паула фон Прерадовић аутор је текста данашње аустријске химне.

Umro je u Farfeldu (Аустрија)18. avgusta 1872. Sahranjen je u Beču, a 1879. godine njegovi posmrtni ostaci preneseni na zagrebačko groblje Mirogoj.

Мируј,мируј срце моје

(Тко је, срце, у те дирно)

Тко је, срце, у те дирно

да си тако сад немирно?

Kао птица у затвору

за свијетом те жеље мору:

ниј’ у свијету небо твоје;

мируј, мируј, срце моје!

Не ударај толи јако,

разбит можеш прси лако:

преслабе су, измучене,

а да пукну, без копрене

биле би све ране твоје;

мируј, мируј, срце моје!

Ах, стисни се у свом куту

и прегори жељу љуту;

топле су ти ове груди,

себични су вани људи:

сваки грије срце своје;

мируј, мируј, срце моје!

Ој махни се свијега, ма’ни,

у болести шта ћеш вани?

Свијет болује вијек довијека,

ни сам засе нема лијека,

камол’ за бол ране твоје;

мируј, мируј, срце моје!

У свијету би бокце било,

плачућ праге облазило,

свак би мислио да ти треба

за утјеху мрва хљеба.

Тко би позно сузе твоје?

Мируј, мируј, срце моје!

Знам ја, ти би мах на врата

полетјело твога злата!

Није Милка твоја више,

већ за другог она дише,

други љуби злато твоје.

Мируј, мируј, срце моје!

https://www.youtube.com/watch?v=xAZIJ1L6SsM

Извођачи:

Звонко Богдан, Живка Ђурић,Радмила Бакочевић, Мерима Његомир&Жарко Данчуо

Музика: Пајо Kоларић

Kад те видим на прозору

Kад те видим на прозору,

Ја угледам бијелу зору

Иза мркле ноћи тад;

Али ријетко, ријетко кад!

Kад те слиједим, кад сам ушо

У траг мили теби, душо,

Своју срећу слиједим тад;

Али ријетко, ријетко кад!

Kад ме грли твоја рука,

Испод њена њежног лука

Сву сласт земље кушам тад;

Али ријетко, ријетко кад!

Твоје усне румен-руже

Kад ми слатки цјелов пруже,

Рајску сласт окусим тад;

Али ријетко, ријетко кад!

Kад ћу тебе увијек гледат,

Љубит, грлит, а не предат

Kо што тужан предам сад,

Kад ћеш моја бити, кад?

https://www.youtube.com/watch?v=zD9y536nP_4

Извођачи:

Миле Богдановић,Секстет “Скадарлија,Предраг Цуне Гојковић,Живан Милић

Музика.Пајо Kоларић

Ја љубим Милу

Ја љубим Милу, очију плавих

што има наше косе на глави.

Ја љубим Милу и другу нећу

за њом ја живим, за њом умрећу.

Усташца њена, ружа румена,

а њедра бујна, к’о саливена.

Ти си ми, Мила, рајски анђелак;

а међу цвећем, ситан ђурђевак.

https://www.youtube.com/watch?v=1LBoFbxdJMw

Извођачи:

Живан Милић, Предраг Цуне Гојковић, Секстет “Скадарлија”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.